12.10.09

Каменички вис

После нешто дужег времена, јуче се опет окуписмо на једном месту колега Мандић, Мита и ја. Како другачије обележити тај скуп него неким излетом? Системом елиминације већ виђених и нешто даљих дестинација одлука паде на нишко излетиште „Каменички вис“. Спаковасмо оно што је остало од Митиних и мојих дугодневних залиха пића (само по 2 литра пива и киселе) и кренусмо. Наравно да нисмо правили шприцер од пива, него вино је потрошено претходне вечери када су наши фудбалери обезбедили пласман на светско првенство у Јужној Африци, а како још и Манда не арчи ово племенито пиће, решили смо да се солидаришемо са њим. А за киселу смо мислили, што се касније испоставило тачним, да ће добро послужити успут.

План пута је био да већ познатим путем стигнемо до Каменице, села крај Чегра, што би требало да буде половина предвиђеног пута, и затим даље ка вису. До Каменице и није било нешто посебно, пут нам је већ увелико познат, а остао је и утисак да нас већ и мештани упознали тако да ћемо стварно бити разочарани уколико нас нико не позове на славу. Прођосмо и Каменицу и даље узбрдо ка крајњој дестинацији која се беше изгубила из видног поља. Уз мапу и компас ипак се најкориснијом провером одређеног правца показала више пута потврђена метода „карту читај - сељака питај“. Не да ми нисмо били у праву, него нам је требала нека потврда наших способности орјентације. А касније се показала врло исправном, јер убеђен сам да би смо се вратили с мишљу како смо промашили пут, када смо спознали колико је пута још било пред нама и то све узбрдо. Праћени Сунцем које је октобар сигурно позајмио од неког ранијег месеца само како би нас за'ебавао и дивљим депонијама поред пута због којих бих оживео институцију Голи оток и заслужне слао тамо на годишњи одмор, кретасмо се синусоидним путем који је већ постајао досадан. Носили смо се мишљу и да га пресечемо по средини, кроз шуму, али ипак смо одустали пошто не постоји утабана стаза, а ми ипак не знамо где идемо. Иза кривине се појави сређено излетиште па помислисмо да смо коначно стигли, али ипак то беше само идеално место за предах.

И после још нешто пута пред нама се појави велико изненађење – знали смо да на врху постоје репетитор и радарска станица, очекивали неку ливаду и тако то. Али испаде да је ово место јако популарно у народу па испаде да нисмо били једини са идејом како искористити лепу октобарску недељу. Фали само рингишпил и био би прави вашар. Завалисмо се у 'ладовину, пописмо „јелена“, уживасмо у призору, одмарасмо, па кренусмо у повратак. Тада се јавила дилема да ли је теже ићи уз или низ брдо? Узбрдо би сте хтели брже, али ноге неће, а низбрдо би ноге хтеле, али им се не сме дозволити. Па какви смо то створови?

Повратак је из неког разлога, како то обично бива, некако брже протекао. Код семафора у Јагодин Мали се поздрависмо са Мандом и запутисмо ка стану на вечеру. Остаје само још чуђење како онако мали човек, Мита, може онако много да поједе!?


3 comments:

Владимир Нимчевић said...

Ех, није вама досадно, признајем :)Лепо се проводите на тим излетима и мини екскурзијицама! Е хвала ти за савет, у вези онога с банером, успео сам :)

Бане said...

Служимо народу ;-)

Видиш колико човеку мало треба да буде блесав

Владимир Нимчевић said...

Е, та ти је добра: "Служимо народу" :D Звучи патриотски, свиђа ми се. Описаћу ја, чим будем свршио слику, шта сам радио једном приликом на путу Бајмок-Ђурђин :D