Путопис са Блиског Истока

Да, за оне који још нису чули, у августу 2010. године сам провео неколико дана лутајући по Турској, Сирији и Јордану.

На овом линку можете прочитати путопис у 9 наставака >>>
http://www.elefmagazin.com/Lifestyle/Setnja-po-Blistoku.html

А додатне фотографије можете погледати на Фејсбуку >>>
http://www.facebook.com/album.php?aid=27074&id=100000544670205&l=c34eff1c63

Хвала вам свима и извинте што не стижем да пискарам овде као некада.
Остајте ми здраво и насмејано ;-)

Фебруарска славља

Опет сам улењио писање. Мрзи ме, шта да радим кад је јаче од мене...

А ништа вредно помена на овим странама се и не дешава у последње време. Кад буде нешто интересантно остаће забележено, а до тада ми не пада на памет да овако јавно млатим празну сламу и водим политику.

Већ Вам је познато да крајем фебруара славим рођендан и крсну славу па је ред да мало и поменем те догађаје. Рођендан не беше ништа другачији од осталих дана осим што сам тада сазнао да сам пао испит који сам сматрао сигурно положеним и што сам касније, на другом испиту предао скоро празну свеску. Наредног дана сам себи чак приуштио и луксуз да поништим положен испит, први пут од како ми је почео студентски мандат, и тако изгледа да ова старост удара мало на мозак. Али тај дан је ипак доживео интересантну завршницу. Решио сам да окупим друштванце и сходно могућностима мало почастим поводом рођендана као што је и ред. Посебно захваљујем на тесли, књизи, „розеу“ и „крем бананици“ са којом иначе не знам шта се збило, али убеђен сам да јој нисам ја пресудио. Да Бог да онај ко је смаза слатко не окусио 3 месеца! Позамашна количина тоалет папира ће већ послужити сврси, али шта да радим са плавом даском за WC шољу стварно нисам паметан. Како су ме цењене колеге шретходно зезнуле и одложиле испит од понедељка за петак, бејах спречен да у четвртак скокнем до престонице на сајам вина, па сам у петак отишао право у Жупу. Слава као и свака друга, само што трпеза беше посна. Од „посебних“ званица, као и прошле године, једино је Жаре успео да ме почасти доласком. И тако, два дана славе, јела и пића у позмашним, скоро не ограниченим, количинама. Ко каже да посна слава не ваља, тај нема појма. Само за некога ко врло ретко пости у животу велике количине такве хране нису баш препоручљиве тако изненада. А још мање је препоручљива иста количина вина која прати прагње у сличним прилкама. Зато, памет у главу за у будуће.

И немам шта још додати. Остављам само још неколико слика у жељи да пренесу делић атмосфере са рођенданског славља.

П.С. Имам страшан утисак да ме је неко погледао мало урокљиво. Све што планирам се некако искундачи, па ваљда зато и нема интересантних дешавања, погодних за објавлљивање на овој страни.

И тако то, ништа посебно

Ред је да прибележим нешто овде. Нисам одавно. Прођоше празници, мало се проводило, више се излежавало, још више се уживало у благодетима домаће кухиње и тако... Давно беше да бих сада набрајао доживљаје са почетка године. По Божићу, вратих се у Ниш и одмах ме притиснуше обавезе, једва стижем да украдем који сат сна. Колоквијум, семинарски, презентације, апликације, пројекти, сад ће и испити... У две речи, права уживанција.
До сада постоје само два догађаја вредна помена на овим страницама. Први беше леп дочек православне нове године на светосавском тргу уз концерт "Галије" и у друштву Тамаре. Не знате је ви, али неки други пут биће прилике за упознавање ;-) Можда накнадно убацим неку слику, али немојте се превише надати. Други догађај је требао да уследи одмах после првог и да се друштво по дочеку нове године окупи код нас у стану и продужи са весељем, али пропаде организација. Само, Мита се не предаје лако. Неколико дана касније, сазвао је дружину (ја сам последњи обавештен), газдама пријавио да слави рођендан пошто га ионако слави лети када нисмо у стану, па су сви услови за весеље били испуњени. Ништа посебно, окупило се стандардно друштво које и обично долази у госте, без нових лица овога пута. Пило се, мезило, веселило... знате како то већ бива.
Још да поменем да смо Манда и ја имали у плану за крај месеца један леп планинарски подухват у Бугарској. Али касно смо стигли да се организујемо, тако да колега није у могућности да на време стави визу у свој стари, плави, пасош и организација пропада.
Толико за сада.
Будите ми насмејани.

Поштовани читаоци и драги пријатељи,

у нади да ћемо наредне године редовније делити радост преко ове странице, желим да Вам пожелим срећне предстојеће празнике!

Проведите их у срећи, са пуно љубави, у здрављу, весељу и у кругу најмилијих па да Вам и остатак године буде такав са пуно дана успеха на свим пољима!

Такође, када срећни будете наздрављали надолазећим успесима, у било ком кутку планете да се налазите, сетите се и мене, попијте чашу вина на мој ред, јер ја у Ваше име свакако хоћу.

Живели!

Срдачно,

лорд Бане од Жупе винородне

Фестивал Науке

Ваљда Вам је познато да у Београду недавно беше организован трећи по реду фестивал науке. Е па како бејах мало докон, решио сам да га обиђем. Још лепша ствар је то што је испало да идем службено за "Елеф". Наравно да се нећу понављати пошто сам већ објавио чланак за магазин, него ево линка па прочитајте тамо. Потпуно је све једно где ће те оставити коментар.

Могу само да додам да никад лепше нисам спавао у возу. Мислим да сам заспао одмах пошле нишке ранжирне, чим је кондуктерка погледала карту, и пробудио сам се тек у Раковици, пред Београдом. Али о томе неком другом приликом када будем написао посебан текст о доживљајима са железницом ;-)

Такође, не знам шта ми је требало да по изласку са железничке ударим право Немањином, поред зграде Владе!? Тог дан је био неки Словак у званичној нам посети. Стварно не знам да ли је био председник, премијер или неко трећи. Углавном, пар пута сам легитимисан и морао сам да објашњавам шта баш у том тренутку радим на том месту и зашто немам пребивалиште у Београду. А могу само да замишљам како би било весело да сам имао нову (са чипом) личну карту, а на њој и не пише пребивалиште.

Штреберчина

Каже она народна да ко рано рани две среће граби, а ја једну већ ухватио. Стварно ми беше тешко да савладам ону вечити хамлетовску дилему и да се растанем од јастука, али ипак сам се зезнуо и дошао на факултет раном зором. И тако неки минут пре почетка наставе, стижем пред учионицу, кад оно све пусто. Нико није дошао. Налет панике и беса, дал' је могуће да нисам чуо када је човек рекао да нећемо имати предавања, или још горе, зашто ме нико не подсети!? Пролазе минути, али ред је да сачекам академских 15. И коначно, поjављује се професор, а ја и даље сам.
Ладно сам највећа штреберчина на смеру! Човек лепо уписа моје цењено име и презиме, па број индекса и рече: "Колега, подсетите ме да Вас ослободим усменог дела испита".
У то име, живели!

П.С. Ајде сад неко поново да ми каже да сам се зезнуо што сам као изборни узео „Пројектовање и развој софтвера“.

У потрази за анимацијом

Недеља. Мрак се већ одавно спустио на град. Киша је вредна још од јутра. Улицама патролирају полупразни аутобуси градског превоза, ретки аутомобили и још ређи пешаци. Корачам журно, са „кинезом“ (кишобран који ме верно служи већ добар део школовања) у руци, ка тврђави, где ме чека колега Ивџа. Крећемо ка улици Светозара Марковића. Стижемо на адресу и спознајемо горку истину да имамо погрешну адресу и да нека политичка странка није исто што и сала Нишког културног центра (НКЦ), а тамо смо се упутили.
18. и 19. октобра у НКЦ-у је репризиран шести међународни фестивал анимације „Балканима 2009“, одржан у Београду пре десетак дана, и ми као љубитиљи цртаних филмова то нисмо смели пропустити. И тако, киснемо у већ поменутој улици, премотавам мозак не бих ли ископао неки користан податак и сетим се да сам преко пута болнице видео неку таблу НКЦ-а. Мислим како њима није потребан билборд или слична врста рекламе и једноставно желим да верујем да је то наше коначно одредиште. Срећом и поучени неким ранијим искуствима, пошли смо доста раније па смо могли себи приуштити луксуз промене локације. Стигосмо и тамо. На моје лично задовољство утврдили смо да ме склероза још увек заобилази у широком луку и да је табла из сећања стварно ту, а пред нама се смешила закључана галерија НКЦ-а, што никако није наше одредиште. Времена је све мање, а колега се све више нервира и спрема на тешку одлуку повлачења и склањања са кише. Време је да се употреби помоћ пријатеља. Да зло буде веће, кредит мобилног телефона је на крајњем минимуму и дозвољава ми само један СМС. Сад треба бити паметан. Листам именик и тражим особу са највећим шансама за тачан одговор. Као да сам у неком од мноштва квизова који се врте по ТВ-у. Одлука је пала на Јелену, бившу уредницу ЕЛЕФ магазина, којој се и овом приликом захваљујем. Не сећам се када сам последњи пут тако паметно инвестирао динар и нешто више. Одоговор је стигао врло брзо. Тада већ журним корацима кроз непознате улице, вођени интуицијом и нешто смисла за орјентацију, упутисмо се ка Палилули и минут пре него што је бело пројекционо платно почело да се шарени проналазимо места у скоро пуној сали.
Што се самог фестивала тиче, прве вечери смо имали прилику да уживамо у нешто више од 80 невероватних минута анимације, сачињене избором из такмичарског програма. Док је друго вече било резервисано за праве звезде осме уметности. Те, друге, вечери скоро два сата су један за другим поносно шетали по платну овогодишњи награђени филмови. Како смо тог пута дошли на време да посматрамо како се сала пуни до последњег места, организаторима препоручујем да наредне године обезбеде већи простор. Лично, јесам љубитељ цртаних филмова али не бих се усудио да поименице пишем критике било чега што сам видео па ћу покушати да пренесем неки колективни утисак. Генерално сва виђена остварења могу сврстати у 3 групе и то: она која су ме потпуно одушевила, она код којих ми се допада идеја, прича или техника реализације и она у којима апсолутно не разумем шта је аутор хтео да каже. Претпостављам да су ове прве две групе разумљиве, а што се тиче треће надам се да се нико неће увредити јер ја сам ипак само лаик. А, у осталом, какав бих то човек био када би ми се све допадало!? Ипак сам навикнут на телевизијски асортиман, а ово је пре свега била уметност. Шта је уметност за једног инжењера у покушају? Шалу на страну. Свакако препоручујем да погледате комплетан репертоар који је прилично разноврстан и конципиран тако да се нађе за сваког по нешто. Тако да сам сигуран да ћете видети нешто по свом укусу, а остало, што писцу ових редова није пошло од руке, покушајте да доживите на неки свој начин и убедите себе да је аутор баш желео да Вас збуни и наведе на размишљање. Уосталом, сам оснивач и уметнички директор фестивала, професор Никола Мајдак, је у уводној речи, између осталог, скренуо пажњу на то да не могу сви правити добре и квалитетне филмове, али свакако сви заслужују да буду погледани.

Дан глади

Вероватно сте чули да је јуче био дан хране, или како сам га ја назвао „дан глади“. Такође, претпостављам да сте на блогу са десне стране приметили веб беџ који ће од сада остати у склопу овог текста као успомена. И пошто сам се већ пријавио за штрајк глађу који су организовале неке организације које не желим да рекламирам и са чији деловањем се углавном не слажем, али ето ово ми се учинило вредним и племенитим, решио сам да то стварно испоштујем и суздржим се од хране тог једног дана. Јесте да не видим како ће то што ја нећу јести један дан помоћи онима који не могу да једу сваког дана, али бар могу да се солидаришем и видим како изгледа ништа не јести цеолог дана. Искрено говорећи, мислим да ни главни организатори поменутог гладовања нису испоштовали штрајк и да је све остало само на маркетингу, али ја тај луксуз не држања речи себи нисам могао приуштити. Није ми први пут да не окусим ништа целог дана, дешавало се то и пре, када на неком путовању останем без новца, или се ухватим у неки посао од сабајле па и заборавим да једем док га не завршим, или ме неко подсети да би требало да ручам, али никада нисам намерно одбијао храну целог дана, али ето и тај луксуз сам себи успео да приуштим.

До 4 сата поподне није било неких већих проблема, јер сам био у обавезама по факултету и нисам обраћао пажњу на празан стомак. Једино ми је у једном тренутку, када се обично иде у мензу на ручак, постало напорно да објашњавам људима зашто нећу на ручак и какву то корист имам од тог гладовања. Зашто бре данашњи људи све гледају само кроз корист!? Где се то у модерном свету изгубило нешто за шта су ме у основној школи кроз Езопове басне учили да се зове „врлине“? Зар више није довољан само леп осећај спознаје да сте учинили нешто добро!? Не смем више да скрећем са теме јер се бојим да се текст никада неће завршити. Дакле, по повратку са факултета сам морао да скувам чај како бих се угрејао и можда повратио уши за које сам сматрао да ми их је ветар однео успут. 'ладно и без последица сам игнорисао кекс на столу, али када сам сасвим случајно на телевизору видео рекламу за сир, који беше леп као на реклами, желудац се трже из хибернације, а мозак се запита шта ми уопште треба то штрајковање? Ипак сам одолео и још чвршће решио да истрајем. Када сам ту кризу пребродио, мислим да сам био у стању да гладујем као Шешељ, али ми то ипак није потребно у животу. Зна ли неко који је Гинисов рекорд у гладовању?

Можда није у духу текста и празника који сам симболично обележио, али треба напоменути да се чувено бициклистичко и планинарско правило да после сваке узбрдице долази низбрдица и овом приликом показало тачним. У вечерњим сатима су ми мама и сестра дошле у посету и како то већ бива донеле домаће кифлице, ајвар, грожђе... Када сам их испратио око 21 сат, одлучих да је дошло време да се оконча штрајк и да се почастим пристиглим ђаконијама. Сада ће злобници рећи како сам ипак поклекао пошто нисам гладовао до поноћи, али треба напоменути да сам пре тога последњи пут јео претходног дана у мензи око 18 часова, што је око 27 сати не конзумирања чврсте хране (нико није поменуо да не треба да пијем воду или чај, иначе без шећера). Дакле, ја сматрам да сам своју дужност, коју бех обећао, испоштовао, а осталима нека служи на част. И још само савет на крају: Ако ништа друго, када се следећи пут будете гостили на некој богатој трпези, бар се сетите да неко негде у том тренутку гладује и будите захвални што то нисте Ви. Такође, ако икада останете гладни, или решите да из неког разлога одбијате 'рану, клоните се ТВ-а и сличне пропаганде јер сигурно ће Вам бити лакше.

Каменички вис

После нешто дужег времена, јуче се опет окуписмо на једном месту колега Мандић, Мита и ја. Како другачије обележити тај скуп него неким излетом? Системом елиминације већ виђених и нешто даљих дестинација одлука паде на нишко излетиште „Каменички вис“. Спаковасмо оно што је остало од Митиних и мојих дугодневних залиха пића (само по 2 литра пива и киселе) и кренусмо. Наравно да нисмо правили шприцер од пива, него вино је потрошено претходне вечери када су наши фудбалери обезбедили пласман на светско првенство у Јужној Африци, а како још и Манда не арчи ово племенито пиће, решили смо да се солидаришемо са њим. А за киселу смо мислили, што се касније испоставило тачним, да ће добро послужити успут.

План пута је био да већ познатим путем стигнемо до Каменице, села крај Чегра, што би требало да буде половина предвиђеног пута, и затим даље ка вису. До Каменице и није било нешто посебно, пут нам је већ увелико познат, а остао је и утисак да нас већ и мештани упознали тако да ћемо стварно бити разочарани уколико нас нико не позове на славу. Прођосмо и Каменицу и даље узбрдо ка крајњој дестинацији која се беше изгубила из видног поља. Уз мапу и компас ипак се најкориснијом провером одређеног правца показала више пута потврђена метода „карту читај - сељака питај“. Не да ми нисмо били у праву, него нам је требала нека потврда наших способности орјентације. А касније се показала врло исправном, јер убеђен сам да би смо се вратили с мишљу како смо промашили пут, када смо спознали колико је пута још било пред нама и то све узбрдо. Праћени Сунцем које је октобар сигурно позајмио од неког ранијег месеца само како би нас за'ебавао и дивљим депонијама поред пута због којих бих оживео институцију Голи оток и заслужне слао тамо на годишњи одмор, кретасмо се синусоидним путем који је већ постајао досадан. Носили смо се мишљу и да га пресечемо по средини, кроз шуму, али ипак смо одустали пошто не постоји утабана стаза, а ми ипак не знамо где идемо. Иза кривине се појави сређено излетиште па помислисмо да смо коначно стигли, али ипак то беше само идеално место за предах.

И после још нешто пута пред нама се појави велико изненађење – знали смо да на врху постоје репетитор и радарска станица, очекивали неку ливаду и тако то. Али испаде да је ово место јако популарно у народу па испаде да нисмо били једини са идејом како искористити лепу октобарску недељу. Фали само рингишпил и био би прави вашар. Завалисмо се у 'ладовину, пописмо „јелена“, уживасмо у призору, одмарасмо, па кренусмо у повратак. Тада се јавила дилема да ли је теже ићи уз или низ брдо? Узбрдо би сте хтели брже, али ноге неће, а низбрдо би ноге хтеле, али им се не сме дозволити. Па какви смо то створови?

Повратак је из неког разлога, како то обично бива, некако брже протекао. Код семафора у Јагодин Мали се поздрависмо са Мандом и запутисмо ка стану на вечеру. Остаје само још чуђење како онако мали човек, Мита, може онако много да поједе!?

Резиме лета

Дуго ме није било. Да ли сам некоме недостајао? Па, и ако нисам, ево мене опет.

Јављаше се људи скоро свим средствима комуникације, да питају дал' сам жив, што ништа не пишем, где сам био, шта сам радио... И поводом тога, објављујем ову малу ретроспективу летњих месеци и догађаја вредних памћења који су се низали после Чегра.

Уследио је јунски ипситни рок у коме сам сам себе превазишао – положио свих 5 пријављених испита и самим тим очистио семестар и знатно увећао шансе за повратак у дом, али о томе неком другом приликом да сад не баксузирам. Дакле, пошто сам завршио обавезе по факултету, после округло 80 дана угледах поново онај најдражи ми крај Земљине кугле, што поносно стоји у подножју Жељина. Решио сам био да се честито одморим и не радим ништа што се не мора, тако да сам већину времена проводио пред ТВ-ом или рачунаљком. По неки дан сам био ангажован од стране оца да помогнем на неком градилишту, или сам код ујка купио сено, што и није било толико лоше, да се не бих убајатио онако лежећи :-)

Онда је коначно дошао и дуго планирани 1. август када сам раном зормом кренуо пут Нишевца, релативно скровитог места у околини Сврљига. Како су ме многи испалили по питању друштва цео пут је био доведен у питање, али сам ипак остао доследан вери да Милица, Јелица, Мони, Дуле и остали неће дозволити да ми буде досадно и да је на мени само да се појавим тамо. Лепо кренуо сам на бус, уз пут још променио 2 воза и око поднева подигао шатор крај Тимока. Искрено, у старту сам био разочаран целокупном организацијом и беше ми жао што ипак нисам отишао на кулу у Трстеник, на окопљање средњошколског одељења. Ипак, када се све сабере и подели на незабораван концерт „Галије“, „јамб“ до дубоко у ноћ, хладну „Бањицу“, шприцер пред задругом, добре и дарежљиве мештане који знају да направе сендвич у продавници када се склоните од кише, поклоне по неколико јаја за доручак, сврате до кампа и донесу питу, сир, парадјз или ракију и још пуно делилаца којих не могу да се сетим, као количник се добија жеља да се догодине вратим поново у нади да ће „Долина фест“ бити још бољи и са више дневних садржаја за кампере и остале госте. Повратак је тек био спектакл и стварно не желим да му посвећујем више пажње – затворена улица у Нишу па градски бус касни, а воз полази на време (што се у Србији дешава сваке четврте преступне године и то само ако је пун Месец), остајем у Нишу, некако стижем до Ћићевца, аутобус за Александровац ми бежи пред носом, крећем преко Крушевца, аутобус се квари на станици, не враћају ми новац од карте, а ионако ми понестаје, принуђен сам да чекам други који шаљу у замену и у Крушевцу ми опет бежи александровачки... чекам... и кући стижем таман на вечеру.

Како се примицао септембарски рок ред је био и да спремим неки испит. Шта бих друго него електротехнику 2. И тако, мало спремао испит, мало 'ватао зјала док није дошло време да се иде у Ниш. Коначно је дошао и дан када је моја маленкост постала власник једног лепог „лаптопа“ и баш ово је први пост објављен помоћу њега. А да весеље тих дана буде још веће допринело је и то да сам сам себе изненадио положивши електротехнику. То је, између осталог, значило да сам апсолутно слободан до октобра и да ћу, за разлику од прошле године, присуствовати „Жупској берби“. Али док је тај вашар дошао на ред, сплет народних игара домаћинско-пољопривредне природе (силирање жита, спремање дрва, кување џема, печење паприке, брање гројза...) је учинио да студирање још озбиљније схватим, па ћемо видети шта ће од тога испасти. Него да се вратимо „Берби“. Одавно сам престао да јој придајем неки велики и посебан значај јер је постала једна велика копија саме себе. Из године у годину је све исто и уопште нећу више то да коментаришем. Па, што је онда толико битна? Зато што је довољно велики разлог да нас окупи, па тако могу, као ретко када, да седнем са Бобом или Шућуром у кафану и пијем шприцер, зато што једино тада господа колеге из Крушевца могу да се организују и дозволе ми да их угостим на домаћем терену и зато што се тих дана сви сјате на жупске улице па налетим на безброј лица која врло ретко виђам. Посебно бих још захвалио Цици на оно мало шетње по винској улици; Зоки, Ивани, Сањи и мојој драгој секи Бранки на оних неколико кругова на „балерини“ и „твистеру“ (морам признати да сам се навук'о); и Муси на друштву и улози стручног коментатора у току наступа Националног ансамбла „Коло“. Кад смо већ код „Кола“, морам напоменути да после њих моје поимање фолклора једноставно неће бити исто. Момци и девојке су феноменални и свака им част.

Сунце ти жарко, голем испаде овај текст. Ја мислио да је лето било досадно и незанимљиво а види шта све исписа. Коме још треба море ;-) Ајд' па тако, остајте ми здраво и весело

Повратак на Чегар

Недавно беше 31. мај, дан на који се пре тачно 200 година догодио бој на Чегру. Тако да је то био изванредан повод за поновну посету овом спомен комплексу недалеко од Ниша.
Овог пута је Мита изостао из неких њему знаних разлога, али су се Мандићу и мени придружили Даца, Мони и Аца. Пошто смо у мензи, светој институцији студентарије, напунили трбухе били смо спремни за овај подухват. Одлучили смо да мало експериментишемо и кренемо новим, нама непознатим путем који би требао да буде нешто краћи од оног истраженог пре неки месец. И тако, Горњоматејевачком улицом, преко неких ливада, мало пругом и путићима стигосмо до Матејевачког пута и њиме је група напредовала даље ка коначној дестинацији. Између осталог, уз пут налетесмо на трешњу у неком винограду и ту су се испољиле све наше скривене страсти и способности. Док су неки савијали гране и покушавали да дохвате по нешто како би бар мало задовољили душу, Аца је, чини ми се, у само једном скоку изашао на врх и почео да пуни кесу. Тај поступак баш и не одобравам, али нећемо сад о томе, јер битно да је било весело. Још мало пешачења и стигосмо до коначног циља. Наравно да смо се прво упутили ка чесми и пошто смо утврдили да нисмо дорасли Ч. Норису и не можемо да је испијемо на екс, појави се неки клинац који зачуђено приупита да ли је та вода за пиће!? Погледасмо се и уз смешак одговорисмо: „Сада јесте“. Одједном се направи нека гужва око чесме, што нас још мало наведе на размишљање зашто никог нисмо видели да пије пре нас, али сада је ионако касно да мислимо о томе па тако и заборависмо поменути догађај. Са друге стране нађосмо хладовину испод неког нама непознатог дрвета одакле се пружао поглед на скоро сва збивања. Пре него што смо се завалили под „шљиву“ (тако смо звали оно дрво иако смо знали да није шљива), Аца, Мони и ја скокнусмо до Каменице, оближњег села, да се снабдемо намирницама, а Манда и Даца осташе да чувају хладовину.

Чини ми се да смо тако могли да се излежавамо до мрака, али надвише се неки тамни облаци са запада, а и залихе беху на измаку, па одлучисмо да не чекамо мрак и најављену претставу Народног позоришта из Ниша. Неки су били за повратак истом маршутом, али смо демократском методом где мањина гласа на штету већине одлучили да кренемо оним путем којим смо дошли прошлог пута. Повратак сам по себи није био ништа спектакуларан, осим што је Манда нашао неку сеоску џукелу коју је назвао Ђоле (касније смо утвдили да је у питању женка) и намерио да одведе у стан. И тако, један по један, два по три, полако смо напредовали ка Нишу, а Ђоле је ризиковао задобијање тешких телесних повреда врзмајући се око наших ногу. Стигосмо до насеља Пантелеј, где се Ђоле мистериозно изгубио. Манда тврди да смо за тај нестанак директно одговорни Мони и моја маленкост, али ја ипак мислим да је керче схватило да градска средина није за њега и окренуло се. Затим нас је напустио Мони и остао да испитује слепе пантелејске сокаке, како би нашао пречицу до свог крајњег циља. Са остатком групе сам се растао у Јагодин Малој, пошто су тада већ били на познатом терену, па сам и ја могао да се упутим ка својој јазбини, без страха да ће они негде залутати.

Остаје само да демантујем РТС на чијем се „Дневнику 2“ могло чути како није било организованог бесплатног превоза који је град Ниш обећао, јер поуздано знамо да је превоза било зато што је наша претходница отишла и вратила се истим. Поменутој претходници нећемо замерити што су се врло мало задржали и нису хтели да сачекају нашу пешачку експедицију, као ни то што су у циљу деморалисања мојих следбеника слали дезинформације у виду порука како су сва дешавања на Чегру завршена и како се народ разилази јер више нема шта да се види, али исто тако ни њихова имена неће остати уписана на овим страницама историје, па то можда једног дана и остане заборављено.

Сајам технике у Београду

Као и неколико претходних година и ове сам частио себе једном посетом београдском сајму технике. Екипа је ове године била у нешто измењеном саставу. Коначно је дошао ред и на Шућура да га Мита мало одмени у Београду (упућени знају о чему се ради, а остали ће морати да се потруде).

Можете ми замерити што је ово други текст заредом који не пишем директно овде него га линкујем, али како већ пишем за "Елеф" магазин, а овде немам шта више да додам, глупо ми је да се понављам на више места. Зато, изволите па утиске са сајма пронађите овде.

Остаје ми само да се захвалим Јовани, Жарету и Боби што су издвојили нешто свог драгоценог времена и учинили да се у Београду осећам пријатније него обично.

У 02:10 за Скопље

Недавно бејасмо у Скопљу, али пошто је колега Мићке већ урадио путопис за "Елеф" магазин само ћу поставити линк ка том тексту. А Ви не будите лењи и тамо га прочитајте.

У 02:10 за Скопље

Општенародно весеље

Упућени знају да сам недавно прославио рођендан и крсну славу. А обичаји налажу да се то све пригодно обележи и прослави. Нема ту пуно тога да се прича, јело се, пило се, веселило се... Док сам пар дана био у Жупи, Жаре је потегао чак из Београда право код мене на славу и проведосмо је као што је ред, а колеги Шућуровићу остаје забележен неоправдани изостанак јер ма колико се он правдао да није имао превозно средство, обавештен сам да му је трактор ипак био на располагању. 

Ипак, могу рећи да је главно весеље било тек 3 дана после славе, кад сам се вратио у Ниш. Спремила ми мајка посебну торбу да понесем, а у торби: мезе, салате, пихтије, печење, погача, вино... А ја још, као сваки прави домаћин, обезбедио и пиво и сок за жене, децу и остале безалкохоличаре (пиво није алкохол). И тако, сакупило се друштво у маленом стану код пешачког моста, па навалили. Уосталом, изрека каже да слика вреди више од хиљаду речи, па све можете видети из приложеног. Остаје још само да се посебно похвали колега Дуле, који је попио чак две чаше пива. 

Углавном, било је весело. Не знам како су сви отишли кућама. Знам да су за поједине долазили родитељи, неки су имали ту част да их жена носи, а неки су и кревет промашили па тако кад ја кренух на спавање имадох шта и видети.