Дан глади

Вероватно сте чули да је јуче био дан хране, или како сам га ја назвао „дан глади“. Такође, претпостављам да сте на блогу са десне стране приметили веб беџ који ће од сада остати у склопу овог текста као успомена. И пошто сам се већ пријавио за штрајк глађу који су организовале неке организације које не желим да рекламирам и са чији деловањем се углавном не слажем, али ето ово ми се учинило вредним и племенитим, решио сам да то стварно испоштујем и суздржим се од хране тог једног дана. Јесте да не видим како ће то што ја нећу јести један дан помоћи онима који не могу да једу сваког дана, али бар могу да се солидаришем и видим како изгледа ништа не јести цеолог дана. Искрено говорећи, мислим да ни главни организатори поменутог гладовања нису испоштовали штрајк и да је све остало само на маркетингу, али ја тај луксуз не држања речи себи нисам могао приуштити. Није ми први пут да не окусим ништа целог дана, дешавало се то и пре, када на неком путовању останем без новца, или се ухватим у неки посао од сабајле па и заборавим да једем док га не завршим, или ме неко подсети да би требало да ручам, али никада нисам намерно одбијао храну целог дана, али ето и тај луксуз сам себи успео да приуштим.

До 4 сата поподне није било неких већих проблема, јер сам био у обавезама по факултету и нисам обраћао пажњу на празан стомак. Једино ми је у једном тренутку, када се обично иде у мензу на ручак, постало напорно да објашњавам људима зашто нећу на ручак и какву то корист имам од тог гладовања. Зашто бре данашњи људи све гледају само кроз корист!? Где се то у модерном свету изгубило нешто за шта су ме у основној школи кроз Езопове басне учили да се зове „врлине“? Зар више није довољан само леп осећај спознаје да сте учинили нешто добро!? Не смем више да скрећем са теме јер се бојим да се текст никада неће завршити. Дакле, по повратку са факултета сам морао да скувам чај како бих се угрејао и можда повратио уши за које сам сматрао да ми их је ветар однео успут. 'ладно и без последица сам игнорисао кекс на столу, али када сам сасвим случајно на телевизору видео рекламу за сир, који беше леп као на реклами, желудац се трже из хибернације, а мозак се запита шта ми уопште треба то штрајковање? Ипак сам одолео и још чвршће решио да истрајем. Када сам ту кризу пребродио, мислим да сам био у стању да гладујем као Шешељ, али ми то ипак није потребно у животу. Зна ли неко који је Гинисов рекорд у гладовању?

Можда није у духу текста и празника који сам симболично обележио, али треба напоменути да се чувено бициклистичко и планинарско правило да после сваке узбрдице долази низбрдица и овом приликом показало тачним. У вечерњим сатима су ми мама и сестра дошле у посету и како то већ бива донеле домаће кифлице, ајвар, грожђе... Када сам их испратио око 21 сат, одлучих да је дошло време да се оконча штрајк и да се почастим пристиглим ђаконијама. Сада ће злобници рећи како сам ипак поклекао пошто нисам гладовао до поноћи, али треба напоменути да сам пре тога последњи пут јео претходног дана у мензи око 18 часова, што је око 27 сати не конзумирања чврсте хране (нико није поменуо да не треба да пијем воду или чај, иначе без шећера). Дакле, ја сматрам да сам своју дужност, коју бех обећао, испоштовао, а осталима нека служи на част. И још само савет на крају: Ако ништа друго, када се следећи пут будете гостили на некој богатој трпези, бар се сетите да неко негде у том тренутку гладује и будите захвални што то нисте Ви. Такође, ако икада останете гладни, или решите да из неког разлога одбијате 'рану, клоните се ТВ-а и сличне пропаганде јер сигурно ће Вам бити лакше.