ШПРИЦЕР

Путопис са Блиског Истока

2010-12-14T16:00:00.005+01:00

Да, за оне који још нису чули, у августу 2010. године сам провео неколико дана лутајући по Турској, Сирији и Јордану.

На овом линку можете прочитати путопис у 9 наставака >>>
http://www.elefmagazin.com/Lifestyle/Setnja-po-Blistoku.html

А додатне фотографије можете погледати на Фејсбуку >>>
http://www.facebook.com/album.php?aid=27074&id=100000544670205&l=c34eff1c63

Хвала вам свима и извинте што не стижем да пискарам овде као некада.
Остајте ми здраво и насмејано ;-)

2010-10-17T04:05:00.001+02:00

Фебруарска славља

2010-03-02T01:21:00.004+01:00

Опет сам улењио писање. Мрзи ме, шта да радим кад је јаче од мене...

А ништа вредно помена на овим странама се и не дешава у последње време. Кад буде нешто интересантно остаће забележено, а до тада ми не пада на памет да овако јавно млатим празну сламу и водим политику.

Већ Вам је познато да крајем фебруара славим рођендан и крсну славу па је ред да мало и поменем те догађаје. Рођендан не беше ништа другачији од осталих дана осим што сам тада сазнао да сам пао испит који сам сматрао сигурно положеним и што сам касније, на другом испиту предао скоро празну свеску. Наредног дана сам себи чак приуштио и луксуз да поништим положен испит, први пут од како ми је почео студентски мандат, и тако изгледа да ова старост удара мало на мозак. Али тај дан је ипак доживео интересантну завршницу. Решио сам да окупим друштванце и сходно могућностима мало почастим поводом рођендана као што је и ред. Посебно захваљујем на тесли, књизи, „розеу“ и „крем бананици“ са којом иначе не знам шта се збило, али убеђен сам да јој нисам ја пресудио. Да Бог да онај ко је смаза слатко не окусио 3 месеца! Позамашна количина тоалет папира ће већ послужити сврси, али шта да радим са плавом даском за WC шољу стварно нисам паметан. Како су ме цењене колеге шретходно зезнуле и одложиле испит од понедељка за петак, бејах спречен да у четвртак скокнем до престонице на сајам вина, па сам у петак отишао право у Жупу. Слава као и свака друга, само што трпеза беше посна. Од „посебних“ званица, као и прошле године, једино је Жаре успео да ме почасти доласком. И тако, два дана славе, јела и пића у позмашним, скоро не ограниченим, количинама. Ко каже да посна слава не ваља, тај нема појма. Само за некога ко врло ретко пости у животу велике количине такве хране нису баш препоручљиве тако изненада. А још мање је препоручљива иста количина вина која прати прагње у сличним прилкама. Зато, памет у главу за у будуће.

И немам шта још додати. Остављам само још неколико слика у жељи да пренесу делић атмосфере са рођенданског славља.

П.С. Имам страшан утисак да ме је неко погледао мало урокљиво. Све што планирам се некако искундачи, па ваљда зато и нема интересантних дешавања, погодних за објавлљивање на овој страни.

И тако то, ништа посебно

2010-01-20T15:45:00.013+01:00

Ред је да прибележим нешто овде. Нисам одавно. Прођоше празници, мало се проводило, више се излежавало, још више се уживало у благодетима домаће кухиње и тако... Давно беше да бих сада набрајао доживљаје са почетка године. По Божићу, вратих се у Ниш и одмах ме притиснуше обавезе, једва стижем да украдем који сат сна. Колоквијум, семинарски, презентације, апликације, пројекти, сад ће и испити... У две речи, права уживанција.
До сада постоје само два догађаја вредна помена на овим страницама. Први беше леп дочек православне нове године на светосавском тргу уз концерт "Галије" и у друштву Тамаре. Не знате је ви, али неки други пут биће прилике за упознавање ;-) Можда накнадно убацим неку слику, али немојте се превише надати. Други догађај је требао да уследи одмах после првог и да се друштво по дочеку нове године окупи код нас у стану и продужи са весељем, али пропаде организација. Само, Мита се не предаје лако. Неколико дана касније, сазвао је дружину (ја сам последњи обавештен), газдама пријавио да слави рођендан пошто га ионако слави лети када нисмо у стану, па су сви услови за весеље били испуњени. Ништа посебно, окупило се стандардно друштво које и обично долази у госте, без нових лица овога пута. Пило се, мезило, веселило... знате како то већ бива.
Још да поменем да смо Манда и ја имали у плану за крај месеца један леп планинарски подухват у Бугарској. Али касно смо стигли да се организујемо, тако да колега није у могућности да на време стави визу у свој стари, плави, пасош и организација пропада.
Толико за сада.
Будите ми насмејани.

Поштовани читаоци и драги пријатељи,

2009-12-28T15:50:00.001+01:00

у нади да ћемо наредне године редовније делити радост преко ове странице, желим да Вам пожелим срећне предстојеће празнике!

Проведите их у срећи, са пуно љубави, у здрављу, весељу и у кругу најмилијих па да Вам и остатак године буде такав са пуно дана успеха на свим пољима!

Такође, када срећни будете наздрављали надолазећим успесима, у било ком кутку планете да се налазите, сетите се и мене, попијте чашу вина на мој ред, јер ја у Ваше име свакако хоћу.

Живели!

Срдачно,

лорд Бане од Жупе винородне

Фестивал Науке

2009-12-07T19:08:00.004+01:00

Ваљда Вам је познато да у Београду недавно беше организован трећи по реду фестивал науке. Е па како бејах мало докон, решио сам да га обиђем. Још лепша ствар је то што је испало да идем службено за "Елеф". Наравно да се нећу понављати пошто сам већ објавио чланак за магазин, него ево линка па прочитајте тамо. Потпуно је све једно где ће те оставити коментар.

Могу само да додам да никад лепше нисам спавао у возу. Мислим да сам заспао одмах пошле нишке ранжирне, чим је кондуктерка погледала карту, и пробудио сам се тек у Раковици, пред Београдом. Али о томе неком другом приликом када будем написао посебан текст о доживљајима са железницом ;-)

Такође, не знам шта ми је требало да по изласку са железничке ударим право Немањином, поред зграде Владе!? Тог дан је био неки Словак у званичној нам посети. Стварно не знам да ли је био председник, премијер или неко трећи. Углавном, пар пута сам легитимисан и морао сам да објашњавам шта баш у том тренутку радим на том месту и зашто немам пребивалиште у Београду. А могу само да замишљам како би било весело да сам имао нову (са чипом) личну карту, а на њој и не пише пребивалиште.

Штреберчина

2009-11-18T09:51:00.002+01:00

Каже она народна да ко рано рани две среће граби, а ја једну већ ухватио. Стварно ми беше тешко да савладам ону вечити хамлетовску дилему и да се растанем од јастука, али ипак сам се зезнуо и дошао на факултет раном зором. И тако неки минут пре почетка наставе, стижем пред учионицу, кад оно све пусто. Нико није дошао. Налет панике и беса, дал' је могуће да нисам чуо када је човек рекао да нећемо имати предавања, или још горе, зашто ме нико не подсети!? Пролазе минути, али ред је да сачекам академских 15. И коначно, поjављује се професор, а ја и даље сам.
Ладно сам највећа штреберчина на смеру! Човек лепо уписа моје цењено име и презиме, па број индекса и рече: "Колега, подсетите ме да Вас ослободим усменог дела испита".
У то име, живели!

П.С. Ајде сад неко поново да ми каже да сам се зезнуо што сам као изборни узео „Пројектовање и развој софтвера“.

У потрази за анимацијом

2009-10-20T12:48:00.007+02:00

Недеља. Мрак се већ одавно спустио на град. Киша је вредна још од јутра. Улицама патролирају полупразни аутобуси градског превоза, ретки аутомобили и још ређи пешаци. Корачам журно, са „кинезом“ (кишобран који ме верно служи већ добар део школовања) у руци, ка тврђави, где ме чека колега Ивџа. Крећемо ка улици Светозара Марковића. Стижемо на адресу и спознајемо горку истину да имамо погрешну адресу и да нека политичка странка није исто што и сала Нишког културног центра (НКЦ), а тамо смо се упутили.
18. и 19. октобра у НКЦ-у је репризиран шести међународни фестивал анимације „Балканима 2009“, одржан у Београду пре десетак дана, и ми као љубитиљи цртаних филмова то нисмо смели пропустити. И тако, киснемо у већ поменутој улици, премотавам мозак не бих ли ископао неки користан податак и сетим се да сам преко пута болнице видео неку таблу НКЦ-а. Мислим како њима није потребан билборд или слична врста рекламе и једноставно желим да верујем да је то наше коначно одредиште. Срећом и поучени неким ранијим искуствима, пошли смо доста раније па смо могли себи приуштити луксуз промене локације. Стигосмо и тамо. На моје лично задовољство утврдили смо да ме склероза још увек заобилази у широком луку и да је табла из сећања стварно ту, а пред нама се смешила закључана галерија НКЦ-а, што никако није наше одредиште. Времена је све мање, а колега се све више нервира и спрема на тешку одлуку повлачења и склањања са кише. Време је да се употреби помоћ пријатеља. Да зло буде веће, кредит мобилног телефона је на крајњем минимуму и дозвољава ми само један СМС. Сад треба бити паметан. Листам именик и тражим особу са највећим шансама за тачан одговор. Као да сам у неком од мноштва квизова који се врте по ТВ-у. Одлука је пала на Јелену, бившу уредницу ЕЛЕФ магазина, којој се и овом приликом захваљујем. Не сећам се када сам последњи пут тако паметно инвестирао динар и нешто више. Одоговор је стигао врло брзо. Тада већ журним корацима кроз непознате улице, вођени интуицијом и нешто смисла за орјентацију, упутисмо се ка Палилули и минут пре него што је бело пројекционо платно почело да се шарени проналазимо места у скоро пуној сали.
Што се самог фестивала тиче, прве вечери смо имали прилику да уживамо у нешто више од 80 невероватних минута анимације, сачињене избором из такмичарског програма. Док је друго вече било резервисано за праве звезде осме уметности. Те, друге, вечери скоро два сата су један за другим поносно шетали по платну овогодишњи награђени филмови. Како смо тог пута дошли на време да посматрамо како се сала пуни до последњег места, организаторима препоручујем да наредне године обезбеде већи простор. Лично, јесам љубитељ цртаних филмова али не бих се усудио да поименице пишем критике било чега што сам видео па ћу покушати да пренесем неки колективни утисак. Генерално сва виђена остварења могу сврстати у 3 групе и то: она која су ме потпуно одушевила, она код којих ми се допада идеја, прича или техника реализације и она у којима апсолутно не разумем шта је аутор хтео да каже. Претпостављам да су ове прве две групе разумљиве, а што се тиче треће надам се да се нико неће увредити јер ја сам ипак само лаик. А, у осталом, какав бих то човек био када би ми се све допадало!? Ипак сам навикнут на телевизијски асортиман, а ово је пре свега била уметност. Шта је уметност за једног инжењера у покушају? Шалу на страну. Свакако препоручујем да погледате комплетан репертоар који је прилично разноврстан и конципиран тако да се нађе за сваког по нешто. Тако да сам сигуран да ћете видети нешто по свом укусу, а остало, што писцу ових редова није пошло од руке, покушајте да доживите на неки свој начин и убедите себе да је аутор баш желео да Вас збуни и наведе на размишљање. Уосталом, сам оснивач и уметнички директор фестивала, професор Никола Мајдак, је у уводној речи, између осталог, скренуо пажњу на то да не могу сви правити добре и квалитетне филмове, али свакако сви заслужују да буду погледани.

Дан глади

2009-10-17T19:10:00.002+02:00

Вероватно сте чули да је јуче био дан хране, или како сам га ја назвао „дан глади“. Такође, претпостављам да сте на блогу са десне стране приметили веб беџ који ће од сада остати у склопу овог текста као успомена. И пошто сам се већ пријавио за штрајк глађу који су организовале неке организације које не желим да рекламирам и са чији деловањем се углавном не слажем, али ето ово ми се учинило вредним и племенитим, решио сам да то стварно испоштујем и суздржим се од хране тог једног дана. Јесте да не видим како ће то што ја нећу јести један дан помоћи онима који не могу да једу сваког дана, али бар могу да се солидаришем и видим како изгледа ништа не јести цеолог дана. Искрено говорећи, мислим да ни главни организатори поменутог гладовања нису испоштовали штрајк и да је све остало само на маркетингу, али ја тај луксуз не држања речи себи нисам могао приуштити. Није ми први пут да не окусим ништа целог дана, дешавало се то и пре, када на неком путовању останем без новца, или се ухватим у неки посао од сабајле па и заборавим да једем док га не завршим, или ме неко подсети да би требало да ручам, али никада нисам намерно одбијао храну целог дана, али ето и тај луксуз сам себи успео да приуштим.

До 4 сата поподне није било неких већих проблема, јер сам био у обавезама по факултету и нисам обраћао пажњу на празан стомак. Једино ми је у једном тренутку, када се обично иде у мензу на ручак, постало напорно да објашњавам људима зашто нећу на ручак и какву то корист имам од тог гладовања. Зашто бре данашњи људи све гледају само кроз корист!? Где се то у модерном свету изгубило нешто за шта су ме у основној школи кроз Езопове басне учили да се зове „врлине“? Зар више није довољан само леп осећај спознаје да сте учинили нешто добро!? Не смем више да скрећем са теме јер се бојим да се текст никада неће завршити. Дакле, по повратку са факултета сам морао да скувам чај како бих се угрејао и можда повратио уши за које сам сматрао да ми их је ветар однео успут. 'ладно и без последица сам игнорисао кекс на столу, али када сам сасвим случајно на телевизору видео рекламу за сир, који беше леп као на реклами, желудац се трже из хибернације, а мозак се запита шта ми уопште треба то штрајковање? Ипак сам одолео и још чвршће решио да истрајем. Када сам ту кризу пребродио, мислим да сам био у стању да гладујем као Шешељ, али ми то ипак није потребно у животу. Зна ли неко који је Гинисов рекорд у гладовању?

Можда није у духу текста и празника који сам симболично обележио, али треба напоменути да се чувено бициклистичко и планинарско правило да после сваке узбрдице долази низбрдица и овом приликом показало тачним. У вечерњим сатима су ми мама и сестра дошле у посету и како то већ бива донеле домаће кифлице, ајвар, грожђе... Када сам их испратио око 21 сат, одлучих да је дошло време да се оконча штрајк и да се почастим пристиглим ђаконијама. Сада ће злобници рећи како сам ипак поклекао пошто нисам гладовао до поноћи, али треба напоменути да сам пре тога последњи пут јео претходног дана у мензи око 18 часова, што је око 27 сати не конзумирања чврсте хране (нико није поменуо да не треба да пијем воду или чај, иначе без шећера). Дакле, ја сматрам да сам своју дужност, коју бех обећао, испоштовао, а осталима нека служи на част. И још само савет на крају: Ако ништа друго, када се следећи пут будете гостили на некој богатој трпези, бар се сетите да неко негде у том тренутку гладује и будите захвални што то нисте Ви. Такође, ако икада останете гладни, или решите да из неког разлога одбијате 'рану, клоните се ТВ-а и сличне пропаганде јер сигурно ће Вам бити лакше.

Каменички вис

2009-10-12T12:09:00.022+02:00

После нешто дужег времена, јуче се опет окуписмо на једном месту колега Мандић, Мита и ја. Како другачије обележити тај скуп него неким излетом? Системом елиминације већ виђених и нешто даљих дестинација одлука паде на нишко излетиште „Каменички вис“. Спаковасмо оно што је остало од Митиних и мојих дугодневних залиха пића (само по 2 литра пива и киселе) и кренусмо. Наравно да нисмо правили шприцер од пива, него вино је потрошено претходне вечери када су наши фудбалери обезбедили пласман на светско првенство у Јужној Африци, а како још и Манда не арчи ово племенито пиће, решили смо да се солидаришемо са њим. А за киселу смо мислили, што се касније испоставило тачним, да ће добро послужити успут.

План пута је био да већ познатим путем стигнемо до Каменице, села крај Чегра, што би требало да буде половина предвиђеног пута, и затим даље ка вису. До Каменице и није било нешто посебно, пут нам је већ увелико познат, а остао је и утисак да нас већ и мештани упознали тако да ћемо стварно бити разочарани уколико нас нико не позове на славу. Прођосмо и Каменицу и даље узбрдо ка крајњој дестинацији која се беше изгубила из видног поља. Уз мапу и компас ипак се најкориснијом провером одређеног правца показала више пута потврђена метода „карту читај - сељака питај“. Не да ми нисмо били у праву, него нам је требала нека потврда наших способности орјентације. А касније се показала врло исправном, јер убеђен сам да би смо се вратили с мишљу како смо промашили пут, када смо спознали колико је пута још било пред нама и то све узбрдо. Праћени Сунцем које је октобар сигурно позајмио од неког ранијег месеца само како би нас за'ебавао и дивљим депонијама поред пута због којих бих оживео институцију Голи оток и заслужне слао тамо на годишњи одмор, кретасмо се синусоидним путем који је већ постајао досадан. Носили смо се мишљу и да га пресечемо по средини, кроз шуму, али ипак смо одустали пошто не постоји утабана стаза, а ми ипак не знамо где идемо. Иза кривине се појави сређено излетиште па помислисмо да смо коначно стигли, али ипак то беше само идеално место за предах.

И после још нешто пута пред нама се појави велико изненађење – знали смо да на врху постоје репетитор и радарска станица, очекивали неку ливаду и тако то. Али испаде да је ово место јако популарно у народу па испаде да нисмо били једини са идејом како искористити лепу октобарску недељу. Фали само рингишпил и био би прави вашар. Завалисмо се у 'ладовину, пописмо „јелена“, уживасмо у призору, одмарасмо, па кренусмо у повратак. Тада се јавила дилема да ли је теже ићи уз или низ брдо? Узбрдо би сте хтели брже, али ноге неће, а низбрдо би ноге хтеле, али им се не сме дозволити. Па какви смо то створови?

Повратак је из неког разлога, како то обично бива, некако брже протекао. Код семафора у Јагодин Мали се поздрависмо са Мандом и запутисмо ка стану на вечеру. Остаје само још чуђење како онако мали човек, Мита, може онако много да поједе!?

Резиме лета

2009-10-01T14:02:00.017+02:00

Дуго ме није било. Да ли сам некоме недостајао? Па, и ако нисам, ево мене опет.

Јављаше се људи скоро свим средствима комуникације, да питају дал' сам жив, што ништа не пишем, где сам био, шта сам радио... И поводом тога, објављујем ову малу ретроспективу летњих месеци и догађаја вредних памћења који су се низали после Чегра.

Уследио је јунски ипситни рок у коме сам сам себе превазишао – положио свих 5 пријављених испита и самим тим очистио семестар и знатно увећао шансе за повратак у дом, али о томе неком другом приликом да сад не баксузирам. Дакле, пошто сам завршио обавезе по факултету, после округло 80 дана угледах поново онај најдражи ми крај Земљине кугле, што поносно стоји у подножју Жељина. Решио сам био да се честито одморим и не радим ништа што се не мора, тако да сам већину времена проводио пред ТВ-ом или рачунаљком. По неки дан сам био ангажован од стране оца да помогнем на неком градилишту, или сам код ујка купио сено, што и није било толико лоше, да се не бих убајатио онако лежећи :-)

Онда је коначно дошао и дуго планирани 1. август када сам раном зормом кренуо пут Нишевца, релативно скровитог места у околини Сврљига. Како су ме многи испалили по питању друштва цео пут је био доведен у питање, али сам ипак остао доследан вери да Милица, Јелица, Мони, Дуле и остали неће дозволити да ми буде досадно и да је на мени само да се појавим тамо. Лепо кренуо сам на бус, уз пут још променио 2 воза и око поднева подигао шатор крај Тимока. Искрено, у старту сам био разочаран целокупном организацијом и беше ми жао што ипак нисам отишао на кулу у Трстеник, на окопљање средњошколског одељења. Ипак, када се све сабере и подели на незабораван концерт „Галије“, „јамб“ до дубоко у ноћ, хладну „Бањицу“, шприцер пред задругом, добре и дарежљиве мештане који знају да направе сендвич у продавници када се склоните од кише, поклоне по неколико јаја за доручак, сврате до кампа и донесу питу, сир, парадјз или ракију и још пуно делилаца којих не могу да се сетим, као количник се добија жеља да се догодине вратим поново у нади да ће „Долина фест“ бити још бољи и са више дневних садржаја за кампере и остале госте. Повратак је тек био спектакл и стварно не желим да му посвећујем више пажње – затворена улица у Нишу па градски бус касни, а воз полази на време (што се у Србији дешава сваке четврте преступне године и то само ако је пун Месец), остајем у Нишу, некако стижем до Ћићевца, аутобус за Александровац ми бежи пред носом, крећем преко Крушевца, аутобус се квари на станици, не враћају ми новац од карте, а ионако ми понестаје, принуђен сам да чекам други који шаљу у замену и у Крушевцу ми опет бежи александровачки... чекам... и кући стижем таман на вечеру.

Како се примицао септембарски рок ред је био и да спремим неки испит. Шта бих друго него електротехнику 2. И тако, мало спремао испит, мало 'ватао зјала док није дошло време да се иде у Ниш. Коначно је дошао и дан када је моја маленкост постала власник једног лепог „лаптопа“ и баш ово је први пост објављен помоћу њега. А да весеље тих дана буде још веће допринело је и то да сам сам себе изненадио положивши електротехнику. То је, између осталог, значило да сам апсолутно слободан до октобра и да ћу, за разлику од прошле године, присуствовати „Жупској берби“. Али док је тај вашар дошао на ред, сплет народних игара домаћинско-пољопривредне природе (силирање жита, спремање дрва, кување џема, печење паприке, брање гројза...) је учинио да студирање још озбиљније схватим, па ћемо видети шта ће од тога испасти. Него да се вратимо „Берби“. Одавно сам престао да јој придајем неки велики и посебан значај јер је постала једна велика копија саме себе. Из године у годину је све исто и уопште нећу више то да коментаришем. Па, што је онда толико битна? Зато што је довољно велики разлог да нас окупи, па тако могу, као ретко када, да седнем са Бобом или Шућуром у кафану и пијем шприцер, зато што једино тада господа колеге из Крушевца могу да се организују и дозволе ми да их угостим на домаћем терену и зато што се тих дана сви сјате на жупске улице па налетим на безброј лица која врло ретко виђам. Посебно бих још захвалио Цици на оно мало шетње по винској улици; Зоки, Ивани, Сањи и мојој драгој секи Бранки на оних неколико кругова на „балерини“ и „твистеру“ (морам признати да сам се навук'о); и Муси на друштву и улози стручног коментатора у току наступа Националног ансамбла „Коло“. Кад смо већ код „Кола“, морам напоменути да после њих моје поимање фолклора једноставно неће бити исто. Момци и девојке су феноменални и свака им част.

Сунце ти жарко, голем испаде овај текст. Ја мислио да је лето било досадно и незанимљиво а види шта све исписа. Коме још треба море ;-) Ајд' па тако, остајте ми здраво и весело

Повратак на Чегар

2009-06-04T16:02:00.031+02:00

Недавно беше 31. мај, дан на који се пре тачно 200 година догодио бој на Чегру. Тако да је то био изванредан повод за поновну посету овом спомен комплексу недалеко од Ниша.
Овог пута је Мита изостао из неких њему знаних разлога, али су се Мандићу и мени придружили Даца, Мони и Аца. Пошто смо у мензи, светој институцији студентарије, напунили трбухе били смо спремни за овај подухват. Одлучили смо да мало експериментишемо и кренемо новим, нама непознатим путем који би требао да буде нешто краћи од оног истраженог пре неки месец. И тако, Горњоматејевачком улицом, преко неких ливада, мало пругом и путићима стигосмо до Матејевачког пута и њиме је група напредовала даље ка коначној дестинацији. Између осталог, уз пут налетесмо на трешњу у неком винограду и ту су се испољиле све наше скривене страсти и способности. Док су неки савијали гране и покушавали да дохвате по нешто како би бар мало задовољили душу, Аца је, чини ми се, у само једном скоку изашао на врх и почео да пуни кесу. Тај поступак баш и не одобравам, али нећемо сад о томе, јер битно да је било весело. Још мало пешачења и стигосмо до коначног циља. Наравно да смо се прво упутили ка чесми и пошто смо утврдили да нисмо дорасли Ч. Норису и не можемо да је испијемо на екс, појави се неки клинац који зачуђено приупита да ли је та вода за пиће!? Погледасмо се и уз смешак одговорисмо: „Сада јесте“. Одједном се направи нека гужва око чесме, што нас још мало наведе на размишљање зашто никог нисмо видели да пије пре нас, али сада је ионако касно да мислимо о томе па тако и заборависмо поменути догађај. Са друге стране нађосмо хладовину испод неког нама непознатог дрвета одакле се пружао поглед на скоро сва збивања. Пре него што смо се завалили под „шљиву“ (тако смо звали оно дрво иако смо знали да није шљива), Аца, Мони и ја скокнусмо до Каменице, оближњег села, да се снабдемо намирницама, а Манда и Даца осташе да чувају хладовину.

Чини ми се да смо тако могли да се излежавамо до мрака, али надвише се неки тамни облаци са запада, а и залихе беху на измаку, па одлучисмо да не чекамо мрак и најављену претставу Народног позоришта из Ниша. Неки су били за повратак истом маршутом, али смо демократском методом где мањина гласа на штету већине одлучили да кренемо оним путем којим смо дошли прошлог пута. Повратак сам по себи није био ништа спектакуларан, осим што је Манда нашао неку сеоску џукелу коју је назвао Ђоле (касније смо утвдили да је у питању женка) и намерио да одведе у стан. И тако, један по један, два по три, полако смо напредовали ка Нишу, а Ђоле је ризиковао задобијање тешких телесних повреда врзмајући се око наших ногу. Стигосмо до насеља Пантелеј, где се Ђоле мистериозно изгубио. Манда тврди да смо за тај нестанак директно одговорни Мони и моја маленкост, али ја ипак мислим да је керче схватило да градска средина није за њега и окренуло се. Затим нас је напустио Мони и остао да испитује слепе пантелејске сокаке, како би нашао пречицу до свог крајњег циља. Са остатком групе сам се растао у Јагодин Малој, пошто су тада већ били на познатом терену, па сам и ја могао да се упутим ка својој јазбини, без страха да ће они негде залутати.

Остаје само да демантујем РТС на чијем се „Дневнику 2“ могло чути како није било организованог бесплатног превоза који је град Ниш обећао, јер поуздано знамо да је превоза било зато што је наша претходница отишла и вратила се истим. Поменутој претходници нећемо замерити што су се врло мало задржали и нису хтели да сачекају нашу пешачку експедицију, као ни то што су у циљу деморалисања мојих следбеника слали дезинформације у виду порука како су сва дешавања на Чегру завршена и како се народ разилази јер више нема шта да се види, али исто тако ни њихова имена неће остати уписана на овим страницама историје, па то можда једног дана и остане заборављено.

Сајам технике у Београду

2009-05-18T20:00:00.003+02:00

Као и неколико претходних година и ове сам частио себе једном посетом београдском сајму технике. Екипа је ове године била у нешто измењеном саставу. Коначно је дошао ред и на Шућура да га Мита мало одмени у Београду (упућени знају о чему се ради, а остали ће морати да се потруде).

Можете ми замерити што је ово други текст заредом који не пишем директно овде него га линкујем, али како већ пишем за "Елеф" магазин, а овде немам шта више да додам, глупо ми је да се понављам на више места. Зато, изволите па утиске са сајма пронађите овде.

Остаје ми само да се захвалим Јовани, Жарету и Боби што су издвојили нешто свог драгоценог времена и учинили да се у Београду осећам пријатније него обично.

У 02:10 за Скопље

2009-03-15T14:39:00.005+01:00

Недавно бејасмо у Скопљу, али пошто је колега Мићке већ урадио путопис за "Елеф" магазин само ћу поставити линк ка том тексту. А Ви не будите лењи и тамо га прочитајте.

У 02:10 за Скопље

Општенародно весеље

2009-03-03T17:13:00.012+01:00

Упућени знају да сам недавно прославио рођендан и крсну славу. А обичаји налажу да се то све пригодно обележи и прослави. Нема ту пуно тога да се прича, јело се, пило се, веселило се... Док сам пар дана био у Жупи, Жаре је потегао чак из Београда право код мене на славу и проведосмо је као што је ред, а колеги Шућуровићу остаје забележен неоправдани изостанак јер ма колико се он правдао да није имао превозно средство, обавештен сам да му је трактор ипак био на располагању.

Ипак, могу рећи да је главно весеље било тек 3 дана после славе, кад сам се вратио у Ниш. Спремила ми мајка посебну торбу да понесем, а у торби: мезе, салате, пихтије, печење, погача, вино... А ја још, као сваки прави домаћин, обезбедио и пиво и сок за жене, децу и остале безалкохоличаре (пиво није алкохол). И тако, сакупило се друштво у маленом стану код пешачког моста, па навалили. Уосталом, изрека каже да слика вреди више од хиљаду речи, па све можете видети из приложеног. Остаје још само да се посебно похвали колега Дуле, који је попио чак две чаше пива.

Углавном, било је весело. Не знам како су сви отишли кућама. Знам да су за поједине долазили родитељи, неки су имали ту част да их жена носи, а неки су и кревет промашили па тако кад ја кренух на спавање имадох шта и видети.

Чегар

2009-02-20T15:21:00.005+01:00

Беше 18. фебруар. Тај дан је требао да буде посебан само по томе што сам морао да устанем у 8ч како бих обавио нешто на факултету. Све је текло сасвим уобичајено. Око поднева смо седели у бифеу, испијали вињачиће поводом неких оцена које су пале тог дана и стрпљиво чекали да почне служење ручка у мензи, па да се разилазимо. Између осталог, поменух моју идеју о одласку на Чегар коју никако да остварим још од маја прошле године. Мало због вињака, мало из ината што нам факултет не оставља пуно слободног времана требало нам је целих минут времена да се договоримо да кренемо одмах после ручка.
И тако, пошто су напунили батерије добрим порцијама пасуља, три одважна пустолова: Милош Мандић – Манда, Александар Митић – Мита и моја маленкост кренуше пут историјског места где су пре 200 година српски јунаци предвођени славним Синђелићем у своју смрт повели и Турке који су добијали битку за Ниш.
Нисмо били сигурни где тачно треба да идемо, па смо мало консултовали карту како би смо изашли из града и кренули путем за који смо сматрали да је прави. Питали смо неке пролазнике да ли смо на правом путу и они су то потврдили, али су нам скренули пажњу да је у близини аутобуско стајалиште и да ћемо предстојећих 4 километра тако лакше прећи. Љубазно смо се захвалили и продужили даље узбрдо, а њима оставили тему за размишљање о нашем путешествију. Да ли је неко поменуо 4 километра? Нама је деловало као да их има нешто више... Коначно се завршила узбрдица и са чистине, док нас је ветар подсећао да имамо капе у џеповима, Манда је, на основу сећања на неку давну екскурзију, потврдио да је кула у даљини наше коначно одредиште. Е, онда смо спознали поражавајућу чињеницу: Ваздушном линијом Чегар и није тако далеко, али пут нас води мало около, у разгледање околних села. Наравно, постојала је солуција да скренемо десно и преко ораница, ливада и шљивика стигнемо до циља. Међутим, продужили смо асфалтом јер нико није био вољан да чисти блато са одеће при повратку у „цивилизацију“. Миц по миц, стигосмо. Мало смо се дивили споменику, мало одсуству отпада који је, нажалост свакодневица у нашим крајевима и за успешну авантуру наздравили нама несвојственим пићем – соком од јабуке. Крнули смо мало не организовано, па се само то нашло у продавници успут ;-) И једино што би се могло замерити је непостојање ни једне клупе на којој би путници намерници могли да се одморе, а кажу људи да седење на 'ладном бетону или камену није здраво. Нарвно, какав би то подухват био без доказног материјала, па смо се мало и сликали. Посебно треба похвалити наше конструкторске могућности и од снега и пластичне кесе импровизовани статив за Митин мобилни који је у овој ситуацији послужио као фотоапарат.
Утврдили смо да постоји још један пут до Чегра, али како нисмо били сигурни у који крај Ниша ће нас одвести, а Сунце се прилично приближавало западним брдима, сложили смо се да је било доста авантуризма за тај дан и кренули назад познатим стазама. Био сам спреман да се одрекнем вечере да сазнам шта о нама мисле људи из аутомобила и аутобуса који су пролазили крај нас, јер је мало вероватно да неко у 21. веку онај пут прелази пешице. Такође, користим прилику да похвалим бркајлију који је, ничим изазван, зауставио своје превозно средство и понудио да нас повезе до града јер има много да се пешачи. Зхвалили смо се и продужили пешице, јер то је ипак била поента нашег пута.
Сунце већ увелико греје неке друге крајеве Земљине кугле, а ми се полако приближавамо мензи, да завршимо пут тамо одакле смо и почели. После вечере, се поздрављамо и даље што би се рекло: „Куд који, мили моји“.

Опет сам себе надмашио

2009-02-09T19:03:00.002+01:00

Данас је 9. фебруар. Памтићу га по томе што сам се успавао и нисам отишао на испит.
Два месеца се спремам да положим општу физику у овом, јануарском, року. Разлози су многобројни, тада су најлакши задаци, највећа је излазност јер је то први рок за нову генерацију бруцоша па је велика гужва и лакше се преписује, коначно сам све задатке набацио на "пушкице"... Познато је да ја спаванје схватам врло озбиљно и да ме је врло тешко пробудити, али до сада нисам имао проблема са сопственим будилником, односно када га ја подесим када да звони, обавезно га чујем. Међутим, јутрос се нисам пробудио на време. Хвала колегама који су приметили да ме нема на факсу, па су почели да ме цимају и шаљу поруке, али ипак је то требало предузети 10-ак минута раније. Овако ми само преостаје наредни рок и 6. покушај за полаганје физике.

П.С. Могуће да је на јак сан имала утицаја велика количина удисаног лепка приликом израде техничких помагала ;-)

Још мрдам и ред је да продужим писање

2009-01-31T17:23:00.001+01:00

После веома дуге паузе и на молбу пар стотина хиљада верних обожавалаца (ако не занемаримо скоро исто толико измишљених у промотивне сврхе) решио сам да поново оживим блог и поченем да пишем нешто ново на овој страни. Трудићу се да будем редован, колико год то било могуће.

Скратио бих јер упућени знају како сам провео протекле 2 године, а за остале ме и није нешто брига. Дакле, још сам млад и неожењен, студирам на Електронском факултету у Нишу и тако. Прва година је протекла мало мучно, али може се рећи да сам се уходао и сада полако доводом ствари на своје место. Знао сам да ова наука носи одређену цену, али моје скромно мишљење је да је превисока. Дешава ми се да одем у мензу са оловком иза уха (стара навика из година проведених по градилиштима широм земље). Имам утисак да је „палачинка“ на темену главе мало порасла, али већ сам се помирио са чињеницом да паметна коса напушта тврду главу. Такође, на столу је камара 'артија и, за дивно чудо, све ми требају а ни једна није од вредности које признаје нека од пар хиљада банки које послују у Србији. Не сећам се када сам се поштено напио али, руку на срце, не сећам се ни дана када нисам имао бар мало алкохола у крви. Пар пута сам хватао себе како пијем шприцер и док спремам испит. Шта да радим кад сам такав, неко воли да припали „Марлборо“ а ја да цугнем коју киселу воду из Врњачке Бање разблажену домаћим белим вином из Виткова (код Александровца, наравно). А морам да се похвалим и да сам хватао себе како носим дигитрон у џепу на јакни кад изађем увече у град. Никад се незна када треба нешто изинтегралити ;-) Звучаће као да само желим да се оправдам, али стварно сам заборавио да га извадим из џепа када сам се вратио са испита. Добро, признајем, два пута сам заборавио да га извадим из џепа. Па шта и ако буде трећег пута? Ко то још броји?

Наравно да ова наука има и својих предности и лепших страна, али тренутно нисам у таквом расположењу.

МАТУРА

2007-05-31T17:42:00.000+02:00

Прође и то фамозно, дуго исчекивано матурско вече. Како је опште познато да слика вреди више од 1000 речи, нећу ни покушавати речима описати нешто што се само може доживети...

Што да не учиним човеку!?

2007-05-02T13:22:00.000+02:00

Замолио ме колега, Шућур, да му метнем ову слику на нет, па што да не учиним човеку!?

Сада ми дугује туру шприцера :-)

Опет ништа посебно...

2007-04-27T17:50:00.000+02:00

Опет сам запоставио блог. Шта ћу кад никако да одвојим мало времена за доконисање, а и кад га некако и одвојим онда доконишем :-) О чему да Вам пишем, када је све уобичајено – чекам да се заврши школска година, повремено се напијем са друштвом, мало путујем по Србији и тако углавном проводим време. Наравно, још увек нисам почео да спремам пријемни за факултет и ко зна за шта је то добро.

Што се школе тиче, углавном сам све завршио, остало ми је још мало филозофије и тест из микропроцесора за који ни сам не знам како ћу да извучем 5 која ми страшно треба. У слободно време се алкохолишем са друштвом из интерната па тако и јуче, када нам је васпитач Марко из само њему знаних разлога запленио пиће и просуо. Разумео бих да је вино просуо у сирће, ајде треба људи и салату да једу, али да је просуо у канализацију, то никао не схватам! Наравно нас то није омело да не наставимо са проводом у старом добром „Олд Голду“ :-) У уторак сам себи дао слободан дан у школи и скокнуо мало до Вучја (крај Ласковца) да честитам рођендан драгој ми Јовани, коју и овом приликом поздрављам и шаљем јој један големи пољубац. Беше то интересантно пшутешествије са разним комбинацијама превоза, али о томе неком другом приликом када се сретнемо за неким столом уз чашу шприцера ;-) Било би овде и слика да нисам заборавио фото-апарат. У среду бејах мало и до Краљева. Да ми је неко ујутру пре поласка рекао да ћу остати до 17 часова и да ћу покиснути до 3цм испод коже па не би ме отерали тамо ни ужареним трозупцем. Када сам се тог дана докопао кревета (око 18х) више се нисам будио до пола 7 ујутру када сам опет отишао мало до школе и на филозофији се провукао као пувањак из гаћа и тако одложио то одговарање за нека срећнија времана у мају.

И пошто нема неких битних дешавања, а не желим да Вас смарам глупостима, нека ово буде све за сада.Остајте ми здраво и весело, а ако Вам то баш и не иде од руке, запитајте се чему онда служи вино.

"шприцер" по енциклопедији

2007-04-22T12:00:00.000+02:00

Шприцер је алкохолно пиће (коктел) које се добија мешавином белог вина и соде. Највероватније је име добио од немачке речи која означава прскање (schpritzen). Што се тиче вина, обзиром да ће оно бити "покварено" водом, користе се најјефтиније (најмање квалитетне) сорте вина, тзв. стона вина. Уместо соде неки користе и минералну воду.
Мешавина са обичном водом се зове гемишт, и мање је популарно у нашим крајевима. Мађари имају више имена за Шприцер у зависности како се прави. На пример шпицер звани "Дуги корак" (Hoszu lepés) има две трећине вина, и изазива кретање дугим корацима.
За шприцере важе три основна правила:

да су хладни
да су "дебели"
да их има довољно

Паметно је конзумирати их уз масна јела, никако на празан стомак.

Домијада

2007-03-11T15:02:00.002+01:00

У периоду 02. - 04. марта 2007. године у Сремској Митровици је одржана „9. математичка домијада“ – сусрети ученика из ученичких домова (интерната) и њихово надметање у познавању математике. Како ме је Жарко благовремено обавестио о том догађају, успео сам да добијем благослов директора нашег дома да мој цимер Миланче и моја маленкост узмемо учешћа у поменутом надметању. Наравно да нам је примарни циљ био да се лепо проведемо са већ познатим друштвом из крушевачког интерната (које овом приликом поздрављам) и упознамо по неко лепо чељаде из осталих делова Србије :-) И наш драги директор, Терза, је то схватио па нам је и скинуо с' врата терет освајања медаље и испратио нас речима: „Лепо се проведите!“
Мокре временске прилике су покушале да нам упропасте провод, али ипак смо ми не уништиви! Сремска Митровица је лапа варош, али мало широка за наш укус. Првог дана смо имали проблема да пронађемо кафанче или неки сличан угоститељски објекат, али упорност истраживања се исплатила. Посебно похваљујем кафану „Срем“ где смо се почастили роштиљским специјалитетима прве класе уз врло љубазно особље. Ако вас пут нанесе тим шором, обавезно свратите!
Шта још рећи? Журка коју су нам приредили домаћини је била и више него одлична. Очекивали смо да ће то бити још једно обично вече пуно турбо-фолка, хитова „Гранд“ продукције и „силиконске индустрије“, али као што и претпостављате, за*ебали смо се. Таман смо насули прве чаше у интернатској соби, када смо кроз прозор зачули звуке „мој бијели лабуде...“ од „Прљавог казалишта“. Истог момента смо се одушевили, ексирали пиће и потрчали низ степенице... Било је то неколико супер сати старог, доброг, никад не заборављеног домаћег рока. За бенд само најбоље оцене, али ипак морају да науче „Хајде да се волимо“ и „На раскршћу“ од „Кербера“ као и „Где си у овом глупом хотелу“ од свима нам драге „Рибље чорбе“ ;-)
И шта више овде да млатим празну сламу!? Ко је био и видео, вероватно се лепо и провео, док Вама осталима могу да напишем и роман, али није то то...

Слава...

2007-03-11T13:31:00.016+01:00

Већ је доста времена прошло како ништа не написах на овој страни.......
Није да није било ничег вредног помена, него или није било техничких могућности или ме је мрзело :-)

27. фебруара текуће године сам славио крсну славу, па као што је и ред позвах неколико својих најближих пријатеља да обележимо тај догађај и мој недавни рођендан (23.02.). Беше прилично весело, али не бих да све сводим на препричавање... Кажу наши људи да слика вреди хиљаду речи ;-)

Ако неко има шта да изјави, прокоментарише или скрене посебну пажњу на неки догађај са поменутог окупљања има моју пуну дозволу и сигурно неће бити цензурисан.

...крчмарице, још вина наточи,
да пијемо док нам трају ноћи...

... ма нису они пијани...
само се праве...

...На те славе свега на вољу
свега има то истина
па и жене пију вина
на те славе бре...

кад је слава у питању, дијета не важи

шоферска је туга преголема,
па мора човек да пије сок

Допуна на дан 01.10.2009.
Дуго обећавам да ће ови снимци осванути овде и поносно могу да кажем да су коначно испуњени сви услови за објављивање истих. Тражили сте, гледајте!

Пред предизборну ћутњу

2007-01-19T11:58:00.000+01:00

У последњим тренуцима пре почетка предизборне тишине на једној познатој ТВ станици, коју не желим да рекламирам (јер се такве ствари у модерном свету наплаћују), је спроведена врло интересантна анкета.

58% анкетираних подржава моју политику и захвалан сам им због тога!!!

Ако 22. јануара докажу да су направили прави избор, тј. заокружили мене сви ће добити по упаљач за успомену.

Хвала на указаном поверењу!!!

Кампања се захуктава...

2007-01-06T16:13:00.001+01:00

И док моји плоитички противници обилазе бивше престонице, љубе домаће животиње, обећавају радна места... моји симпатизери су организовали митинг подршке у будућој престоници, у центру Србије - Александровцу!!!
Тренутно не могу ништа посебно да обећам, али ако заокружите моје име на изборном листићу и поставите ме за председника Владе, темељно ћу анализирати затечено стање у земљи и на основу тога дати сва могућа обећања за незадржив прогрес Србије!!!

Народе, хвала на подршци!!!

Заокружите мене!!!

2007-01-01T23:19:00.000+01:00

Доста је било више лажних експерата који причају по телевизији како могу да ураде све и свашта за ову земљу! Jа знам најбоље шта је Србији потребно да би кренула напред!

Зато, На дан избора, 21. јануара, заокружите моје име ако желите најбоље себи и својој држави!

За заборавне :-)

2006-12-31T00:19:00.000+01:00

Само да вас подсетим како се прави "прави шприцер".................... хе,хе,хе.........

И наравно, да Вам се све лепе жеље испуне у наредној години!!!

Срећни празници!!!

2006-12-23T13:29:00.000+01:00

Где сте бре људови? Јесам ли вам недостајао?

То што нема новости на шприцеру, не значи да се код мене ништа не дешава, баш напротив, није ме дуго било код куце па тако и не намадох времена да бих вам неписао нешто интересантно. Ближи се зимски распуст па ће бити пискарања колико волите.....

А до тада, ЖЕЛИМВАМ СРЕЋНЕ БОЖИЋНЕ И НОВОГОДИШЊЕ И СВЕ ОСТАЛЕ ПРАЗНИКЕ КОЈИ НАМ ПРЕДСТОЈЕ!!!

Екскурзија...

2006-11-03T18:00:00.008+01:00

Коначно прође и матурска екскурзија. Беше то лепо и незаборавно путовање до Грчке о коме вреди написати неколико редака и у овом виртуелном свету.

27.10.2006. (дан први)

После само пар сати спавања претходне ноћи око 04:32 смо се окупили на аутобуској станици у Трстенику. И кроз неких пола сата отиснули се пут топлог југа. Јутро, мрак, магла, сви дремуцкају... али са појавом првих сунчевих зрака полако се буди и атмосфера у аутобусу и постаје права екскурзијска. Успешно смо прошли све границе, уз врло мало задржавања. Цариници су, као што смо и очекивали, заобишли контолу пртљага па је позамашна количина домаћег вина успешно прокријумчарена ;-)
Прва станица у Грчкој је био Солун (Тесалоники). Обишли смо српско гробље, поразговарали са чика Ђорђем, чуварем тог светог места, и потом продужили пут до Паралије.
Паралија је место у коме се губи сваки осећај да сте странац. Невероватан је број Срба и оних који се служе српским језиком. Лепо мало место, са неколико испресецаних улица и предивним плажама. После вечере и слободног разгледања места, организовано се запутисмо у дискотеку. После минималног задржавања, неколицина нас је напустила објекат и кренула у истраживање грчких угоститељских објеката, да би се весеље до зоре на крају завршило на тераси хотела уз домаће вино, грчки „Оузо“ и гомилу грицкалица.

28.10.2006. (дан други)

И док је српски реферндум за усвајање новог устава ускраћен за стотинак наших гласова, ми настављамо путовање, крај Метеора, до наше крајње дестинације. У Атину смоо стигли у вечерњим сатима, сместили се у хотел „Ла Мираж“, снабдели се неопходним намирницама у неколико оближњих продавница и наставили лудовање до зоре по хотелским собама.

29.10.2006. (дан трећи)

После доручка, крећемо у разгледање Атине. Није лош град, али ипак имам доста замерки. Свиђа ми се њихова „ниска“ архитектура, без солитера, широке улице, прилично сређени паркови и томе сличне ствари. Ипак делује ми прилично прљав град. Просто је невероватно колико мало Грка има на улицама. Посебно нема наших вршњака. Све сами туристи корачају атинским плочницима. Такође, дошао сам до закључка да ће брже стићи наредни воз у метроу негто зелено светло на семафору.
Коначно, стигли смо и до Акропоља, спектакуларне грађевине, понос свих Атињана и Грка уопште. Права је Мека туриста. Има Немаца, Јапанаца, Хрвата, Енглеза... а посебно поздраљам неколико слатких Сингапурћанки које смо упознали. Зли језици кажу да смо се друг Слоба и ја изгубили на Акропољу. Демантујем ту чињеницу, јер ми се нисмо ни у једном тренутку осећали изгубљеним, само смо закаснили двадесетак минута на зборно место. Промашили смо стазу за силазак и сишли на скроз супротну страну Акропоља, па нам је требало времена да га обижемо и дођемо до аутобуса. И тако се може рећи да смо ми ипак обишли највећи део Акропоља ;-)
По повратку у хотел, после туширања мој верни пратилац Слоба и ја крећемо у даљи обилазак Атине. Обишли смо неколико тргова као и чувену Плаку... Јавила нам се идеја да пронађемо и Олимпијакосов стадион. Чули смо да се до тамо најлакше стиже метроом. Што да не? Када смо коначно пронашли одговарајући метро и ушли у њега, закључили смо да је можда било потребно купити карте :-) Одлучили смо да занемаримо ту чињеницу и да на свако евентуално обраћање неког службеног лица одговарамо са „Sory, J don’t understand!” Како смо успели да промашимо станицу, прво смо обиљли луку Пиреј, а затим се вратили до стадиона :-) Здање је стварно спектакуларно, али нисмо успели да ужемо на трибине. Мало смо пазарили по Олимпијакосовим продавницама па натраг у метро да пронађемо пут до хотела. И то нам је успело, наравно, без карте. Сада смо организовано отишли на Плаку (за нас двојицу ништа ново), на тзв. „Грчко вече“. Уз националну грчку кухињу смо уживали уз трбушну плесачицу, грчке игре и песме. Ту је био и незаборавни „бузуки“. Какво би то весеље било а да се не запева и нешто наше!? Наравно, из свих грла загрмело је „Тамо далеко“. У касним сатима смо се, делимично пијани, вратили у хотел и, наравно, наставили дружење по собама.

30.10.2006. (дан четврти)

После врло мало спавања и симболичног доручка запутили смо се преко Коринтског канала у обилазак Пелопонеза. Скоро цео данс мо провели у аутобусу, веозајући се од локалитета до локалитета, немих сведока античке Грчке. Ни киша, ни хладноћа нас нису спречили да се ипак лепо проведемо. По повратку у Атину, вечерали смо и запутили се ка дискотеци. Наравно, Слоба и ја се нисмо дуго задржали у тој „рупи“ од дискотеке. Некима је било лепо, али за нас то не представља атракцију. Напустили смо објекат и кренули у истраживање Атине. Дошли смо на идеју да метроом скокнемо и до олимпијског села. Док смо чекали зелено светло на семафору, појави се неки симпатични чикица, који воли нас је љубазно позвао у свој паб, неколико метара низ улицу. Ипак су Грци и срби братски народи, па нисмо могли да га одбијемо. Да се човек не увреди! Изразио је жељу да нас части, а ми смо били скромни наручили литар/литар белог вина. Он се негде мистериозно изгубио, али је ту, за шанком“ остала симпатична, тамнопута девојка, пореклом са Филипина. Нажалост, политика паба забрањује сликање са гостима, па је нисмо овековечили. После нешто више од сат времена проведеног са њом, прогласише фајронт. Од газде ни трага, а нама испоставише масан рачун. Сакуписмо евриће по џеповима и напустисмо локацију уз жељу да је видимо како гори на месечини. Сада нам и није толико жао. Било нам је лепо. Када ћемо више срести неку Филипинку? Него, жао нам је што нас израдише. Насели смо као и већина туриста, али добро, био је ред да нас и тако нешто снађе. Ипак нам је све ишло лепо и лако, а доста тога смо радили на своју руку. По лаганој киши смо продужили до метро станице. Како метро не ради после поноћи, остали смо ускраћени за посету олимпијском селу :-(
Схватили смо да су нам џепови празни, а имамо још два дана до повратка кући. Није нам се журило. Наш мото је био: „Паре нису проблем, пара немамо!“.

31.10.2006. (дан пети)

Напустили смо хотел и запутили се ка Паралији, успут обилазећи цркву Свете Петке и Афродитине изворе. По смештању у хотел, решили смо да уништимо све преостале залихе алкохола (8-10 литара разнобојног вина и нешто мало грчког узоа). Када смо касније стигли у дискотеку, алкохол је почео да делује. Успели смо да се довучемо до хотела. Како смо пипнули кревете тако смо и заспали. Извињавамо се Марку и Ивану, који су већи део ноћи провели на степеницама хотела.

01.11.2006. (дан шести)

Без пребијене паре у џепу, настављамо путовање ка Србији, задржавајући се неколико сати за шопинг по Солуну. Било је ту лепих ствари, али све је то било скупо за прашину нашим џеповима. У 14 часова по Грчком времену смо се запутили ка Србији. Атмосфера у аутобусу је била на завидном нивоу, мада је било доста спавача. Без проблема на граничним прелазима око поноћи смо стигли у Трстеник, где смо се сви лепо испоздрављали и отишли својим кућама. Мене је чекао пут од 30-ак километара до родне ми Жупе, али и то сам пребродио.
Користим прилику да се захвалим симпатичним девојкама из економског одељења Сањи и Надици (широј јавности познатој као Цица) које су нам правиле супер друштво и разним грицкалицама Слобу и моју маленкост одржавале у животу последња два дана пута :-)

Сада нам само остаје позамашна количина фотографија и видео записа, успомене и вечно сећање. Наравно ту су и неизбежни писмени задаци и усмене провере које нам се смеше од понедељка, али о томе неком другом приликом.

И још нешто, јесу грчи специјалитети изврсни. Појео сам позамашну количину гироса, сувлакија, разних салата и сличних глупости... жао ми је што нигде нисам пронашао чувену грчку салату од хоботнице, ваљда нисам тражио на правим местима, али нема ништа без српског пасуља и сарме. Незнате како ми је само пријала хладна сарма коју сам затекао у кући када сам дошао око пола један ујутру ;-) Волим да путујем, упознајем људе, обичаје, културе... али зашто? Да бих још више волео своју земљу (ма како се она звала) када јој се вратим. Нигде није као код своје куће!

Хвала момци!!!

2006-11-03T17:52:00.000+01:00

Ево како мене моји пријатељи воле и поштују. Чак и када су били на екскурзији, у Грчкој, стотине километара далеко од мене, са 5 промила крви у алкохолу, сетили су се свог пријатеља.

Хвала момци!!!

П.С. *ебала вас латиница!!!

Ништа посебно

2006-10-21T20:56:00.000+02:00

Већ неколико дана нема ничег новог овде........ да ли се неко забринуо за мене!? Било је разлога и за то, али сада је, делимично, све у најбољем реду.
Па била је ово прилично интересантна седмица. У недељу поподне ме је заболео зуб. То се мало искомпликовало, па се ту појавио и неки оток. Ујутру је све изгледало прилично боље, па не одох код зубара, бол је нестао а и оток је, чини ми се, био у фази опадања. У школи није било баш сјајно, али кад је тамо и било добро. Имамо сам контролни из „микропроцесора“. Учио сам половично, па да бар нешто убодем тачно. Професор је испао толики геније и поделио питања у две групе тако да у једној знам све и била би петица као пањ, а у другој су све далека шпанска села. Погађајте коју сам добио :-) На физичком смо играли баскет и игром случаја добијем другов лакат право у образ, у „рану“ од отока и тако знатно искомпликујем ствари. У уторак сам отишао код „чика зубе“. Извршио је неко ни мало пријатно сецирање око зуба, преписао ми неке лекове и заказао вађење зуба за петак. Како сам добио оправдања за наредних неколико дана, уживање је тек почело.
Ово је била недеља „лиге шампиона“ и „купа УЕФА“, а мени је бог клађења био прилично наклоњен. Једини проблем су били лекови па сам заобилазио алкохол. Морам да поменем да је у четвратк у Трстенику био вашар па је ту било и шатора, вино, печење, певаљка... а ја на лековима, једем смоки и показујем другарици математику... право уживање!!!
У петак – спектакл! Лепо сам испланирао да одем ујутру код зубара, одрадим шта треба, седнем на аутобус и дођем у родну Жупу на викенд... Кад оно зубар узео слободан, еееј! Па где то има!? Нисам вади зуб, немам оправдање и морам у школу! Отишао сам у школу, одседео тамо цело поподне, прочитао двоје новина и тако... Коначно дође 18 часова. Чамим на станици, гледам како се смркава и ћаскам са друштвом, које се полако окупља. Коначно стиже бус, неизбежно гурање...
Ево ме у топлини дома свог, ленчарим, висим на интернету и тако...
До следеђег јављања, остајте ми здраво и весело!!!

Кубанци у Трстенику...

2006-10-11T17:54:00.005+02:00

Пре неки дан у ову лепу, ал' забачену (чак 30 километара од Александровца) варош, широј јавности познату као Трстеник, навратио његова екселенција, амбасадор Републике Кубе у Србији, Julio Ceasar Cancio Ferrer. Он и неколицина његових компањона решили да у Трстенику оснују "Друштво српко-кубанског пријатељства".
Како мој колега Шућур и ја нисмо имали преча посла, решисмо да се склонимо са кише и поздравимо човека. Да ствар буде још лепша, цео тај самит (или шта већ) се одржавао у просторијама СПС-а.
Све у свему није било лоше, причало се о стању у свету, о Кастру, о недавно завршеној Конференцији Несврстаних у Хавани, о атомском наоружању, мало смо критиковали америчку политику...
Наравно да смо искористили прилику да се усликамо са господом Кубанцима, у шта се овде можете и сами уверити.
Како све то и није звучало тако лоше, решисмо да се учланимо (па шта буде нека буде). Ионако волимо када је џеп пун разних чланских карти, дозвола, пропусница...

Живела Куба! Живео Фидел! ;-)

Кад ће та пензија...

2006-10-07T16:11:00.000+02:00

Е ово стварно више нема смисла. Једва преживим недељу у школи, дођем кући да се одморим и припремим за наредну која обећава да буде још гора, кад оно "прц". Одмор ће да сачека.

Пробудим се јутрос око 09:47, схватим да сам сам код куће, одем до продавнице по хлеб, доручкујем... и док сам пребирао са стола, на судопери приметим поруку (није ми јасно како је нисам пре приметио, али волео бих да нисам ни тада): "У подруму имаш паприку коју треба да испечеш па да оставимо ајвар. Подложи шпорет напољу и печи полако......." Било је ту још неких упутстава, али то није ни битно.

Стално нешто радим, бре! Када ћу да дођем кући, легнем у кревет и цео дан проведем у ленчарењу и дангубљењу? Да ли ће ме снаћи таква судбина пре пензије, питам се? А хоће ли и тада, ме већ брине!?

Било је страшно, а најгоре следи

2006-10-06T17:46:00.000+02:00

Коначно прође ова недеља! Ови професори баш решили да пропитују, па човек не може на миру да дрема или потапа бродове са другом из клупе...

Писмени из српског је, из мени непознатих разлога, одложен за наредну недељу. То занчи да сам несметано могао да останем на "Берби" и оно последње вече за које кажу да је такође било супер.

Било је контролних из математике, микропроцесора, примене рачунара у системима управљања... и ко зна чега још.........било је и усмених одговарања... С' обзиром на то да скоро нисам ни пипнуо књигу, а ни последице "Жупске Бербе" нису биле мале, како сам могао добро сам и прошао... Пало је неколико четворки, које не представљају велики проблем, али тројка из математике је брука! Не кажем да није било петица!

најлепше од свега је то што ми тек предстоје најбитнија одговарања у наредној недељи. Ко преживи, причаће. Битно је да сте ви мени живи и здрави!

До скорог писања и нових информација, остајте ми здраво и весело!

Нова адреса

2006-10-05T17:57:00.000+02:00

Oд сада овом блогу можете приступити и преко адресе http://www.spricer.co.sr

Жупска Берба

2006-10-01T13:43:00.009+02:00

Ево прође још једна „Жупска Берба“........ могу рећи да је ова стварно била нешто посебно од претходних, можда зато што је коначно прекинута традиција кишног времена које нас је пратило последњих неколико година.........

Почела је у среду 27. септембра, лета Господњег 2006. Иако нисам ишао у школу и првим аутобусом дошао у родни крај, ипак нисам отишао на свечано отварање..........

Вече друго (моје прво).....

Изађох с комшијом и најбољим другом, Жаретом (широј јавности познат као ЛЕГИЈА), да мало обиђемо ту чувену „параду пијанства и кича“ и видимо неко познато лице. Није било баш много народа и све је личило на једну уобичајену „Бербу“, по неки познаник из основне школе и тако... мало је фалило да се убрзо вратимо кућама, али ипак, не иде да се враћамо а да не попијемо који шприцер. Нађосмо неко мало кафанче на пошетку „Улице вина“, чијег се имена не сећам (мислим да га никада нисам ни знао), попили литар-литар белог и нешто после један запутили се кућама...

Вече треће (моје друго).....

Иако се нисмо баш најбоље провели претходног дана, изашли смо поново у намери да поправимо утиске. Срели смо се са неколицином Жаретових другова из интерната у Крушевцу и са њима отишли на концерт „Рибље Чорбе“ који је требао да отпочне на тргу. Ту нам се придружио и мој колега Марко (широј јавности познат као Шућур). Испоставило се да не долази „Рибља Чорба“ већ само Бора Ђорђевић. Причао је своје уобичајене глупости и певао највеће хитове на плејбек. Јесте било мало труло, али можемо се тешити оном народном „Кол'ко пара, тол'ко музике“. Купили смо неколико литара вина и то нам је прилично помгло да нас понесе атмосфера (скакање, грљење, певање, ношење...), тако да смо се ипак супер провели уз Бору. Касније је неколицина нас, онако знојава и промукла, завршила у оном истом кагфанчету и тако испијала шприцер до касно у ноћ, уз краће паузе и повремено мењање стола. Друштво је било супер, провод још бољи. Овог пута смо прилично дуго остали, па се не може са сигурношћу утврдити да ли смо се кући вратили „рано“ или касно....

Вече четврто (моје треће........и последње).....

Пошто је претходне вечери пао договор да се поново окупимо, наравно да смо то и испоштовали. Било је неких шушкања да ће се појавити Ђоле Балашевић, говоркања о Секи Алексић, али ипак су то биле само празне приче...... Чуо сам да је био Ђоша, али закаснили смо на његово млаћење празне сламе..... овог пута смо прво мало презалогајили, па се упутили на старо место. После неколико литара шприцера, изађосмо мало међу рају и прошетасмо улицама...... Ту нас је негде Шућур напустио и са својим компањонима из Доње Омашнице нестао у непознатом правцу. Жарко и ја смо се (као) запутили кући, али код фонтане смо запазили једну веома познату и чудно понашајућу групацију створења која необично подсећају на људе. Да, то су били оне исте интернатлије од синоћ, које овом приликом поздрављам! Купили момци нешто вина и проводе се на свој начин. А нас дао Бог овакве какви смо, па нас тешко намолит на нешто............ наравно да смо им се прдружили. Ту сам пио мало шприцер, мало чисто вино и тако дошао до оног стадијума када више не осећам ноге, али било је и горих од мене. Када је вино почело да понестаје, кренули смо онако чопоративно низ улицу и тако уз Божју помоћ стигли некеко до „ИН кафеа“. Ко ли нас само превари да уђемо унутра? Али кад смо већ ту.... Лично, нисам сигуран шта се тамо догађало па ћемо тај део прескочити ;-) Ту смо се негде и испоздрављали и још раније ујутру стигли кућама.

То би укратко било то. Можда нисам баш најбоље пренео доживљаје, али битно да је нама било лепо, а Ви што нисте дошли, остаје вам само кајање и чекање наредне „Бербе“.

Вечерас је последње вече, али како је оно, традиционално, најмање посећено (ваљда се истроше људи на претходним, а и сутра је радни дан), а мене сутра сабајле очекује писмени из српског, морам вечерас да одем пут Трстеника.

Напомена: све слике које видите су од последње вечери.

ЖИВЕЛИ!!!

Преименовање

2006-10-01T13:40:00.000+02:00

Како сам примио притужбе од неких колега на рачун имена блога, одлучих да му дам оригиналнији назив који ми, ипак, више пристаје.

Од сада па на даље ово место ће бити знано као ШПРИЦЕР!!!

Па, у то име, ЖИВЕЛИ!!!

Нешто је труло...

2006-09-27T22:18:00.000+02:00

Па кад сам већ направио блог тебало би нешто и да пишем, ел да....................

Па шта би могло..........

Јуче сам преживео један "дан Д", одговарао сам филозофију, напала ме професорка па никако да стане. Сви одговарају по 10-15 минута, а ја већ трећи час настављам излагање. Она пита а ја ударам по сопственој филозофији, необазирући се много на оно што пише у књизи......... и на крају нормално 5 к'о врата........... Али погубно је то што ја, као будући електротехничар, морам да се злопатим са овим глупостима као што су филозофија, устав, економика........ Ваљда је логично да ми живот загорчавају електроника, системи аутоматског управљања, микропроцесори, програмирање....... а мени то иде к'о од шале......... Нешто је труло у овом школству, али ја изгледа нисам компетентан да пишем о томе.

Пекар, лекар, апотекар...

2006-09-24T22:29:00.000+02:00

Људови, хоћу да ме редовно подсећате како треба да учим школу и да од мене буде неко, или бар нешто. Овако више не може. Сваки викенд, када навратим родној кући, ухвате ме у неке пољопривредне радове. Данас, на пример, сам брао грожђе. Све је то лепо........воилм ја грожђе, али да једем, волим (да не кажем обожавам) и вино, али берба зна да буде напорна...

Стално ми говоре: "Учи сине школу, да не завршиш на пољопривреди". Ја, наравно, учим и одличан сам ђак, али и даље се злопатим скоро сваког викенда. Докле ће то тако, питам се? Има ли уопште смисла уписивати факултет..................за будак ми није потребно звање.........

Кажу људи да постоје три врсте браде: брада ЗВАЊА, брада ЗНАЊА и брада СРАЊА
Питам се којој ли групи припада ова моја? Знам само којима не припада :-)

Шта рећи.......

2006-09-24T01:06:00.000+02:00

Незнам штаће ми ово, али ајде...................кад сам већ налетео да га пробам.............
Направих блог и сада имам где да пишем глупости које се мотају по мојој глави, а широке народне масе их могу читати................па и не осећам се нешто поносно.......................а да ли би требало?

Ево једем ратлук, па га тако и крстих. Жао ми је што техника није напредовала па не могу да вас понудим, али ако тркнете до најближе самопослуге, за врло малу новчану надокнаду можете приуштити себи исти. Пријатно!

Види, нема више ратлука. Одо да спавам. сутра, или ко зна кад, ћу се потрудити да напишем нешто вредно читања.

Остајте ми здраво и весело.