Штреберчина

Каже она народна да ко рано рани две среће граби, а ја једну већ ухватио. Стварно ми беше тешко да савладам ону вечити хамлетовску дилему и да се растанем од јастука, али ипак сам се зезнуо и дошао на факултет раном зором. И тако неки минут пре почетка наставе, стижем пред учионицу, кад оно све пусто. Нико није дошао. Налет панике и беса, дал' је могуће да нисам чуо када је човек рекао да нећемо имати предавања, или још горе, зашто ме нико не подсети!? Пролазе минути, али ред је да сачекам академских 15. И коначно, поjављује се професор, а ја и даље сам.
Ладно сам највећа штреберчина на смеру! Човек лепо уписа моје цењено име и презиме, па број индекса и рече: "Колега, подсетите ме да Вас ослободим усменог дела испита".
У то име, живели!

П.С. Ајде сад неко поново да ми каже да сам се зезнуо што сам као изборни узео „Пројектовање и развој софтвера“.