У потрази за анимацијом

Недеља. Мрак се већ одавно спустио на град. Киша је вредна још од јутра. Улицама патролирају полупразни аутобуси градског превоза, ретки аутомобили и још ређи пешаци. Корачам журно, са „кинезом“ (кишобран који ме верно служи већ добар део школовања) у руци, ка тврђави, где ме чека колега Ивџа. Крећемо ка улици Светозара Марковића. Стижемо на адресу и спознајемо горку истину да имамо погрешну адресу и да нека политичка странка није исто што и сала Нишког културног центра (НКЦ), а тамо смо се упутили.
18. и 19. октобра у НКЦ-у је репризиран шести међународни фестивал анимације „Балканима 2009“, одржан у Београду пре десетак дана, и ми као љубитиљи цртаних филмова то нисмо смели пропустити. И тако, киснемо у већ поменутој улици, премотавам мозак не бих ли ископао неки користан податак и сетим се да сам преко пута болнице видео неку таблу НКЦ-а. Мислим како њима није потребан билборд или слична врста рекламе и једноставно желим да верујем да је то наше коначно одредиште. Срећом и поучени неким ранијим искуствима, пошли смо доста раније па смо могли себи приуштити луксуз промене локације. Стигосмо и тамо. На моје лично задовољство утврдили смо да ме склероза још увек заобилази у широком луку и да је табла из сећања стварно ту, а пред нама се смешила закључана галерија НКЦ-а, што никако није наше одредиште. Времена је све мање, а колега се све више нервира и спрема на тешку одлуку повлачења и склањања са кише. Време је да се употреби помоћ пријатеља. Да зло буде веће, кредит мобилног телефона је на крајњем минимуму и дозвољава ми само један СМС. Сад треба бити паметан. Листам именик и тражим особу са највећим шансама за тачан одговор. Као да сам у неком од мноштва квизова који се врте по ТВ-у. Одлука је пала на Јелену, бившу уредницу ЕЛЕФ магазина, којој се и овом приликом захваљујем. Не сећам се када сам последњи пут тако паметно инвестирао динар и нешто више. Одоговор је стигао врло брзо. Тада већ журним корацима кроз непознате улице, вођени интуицијом и нешто смисла за орјентацију, упутисмо се ка Палилули и минут пре него што је бело пројекционо платно почело да се шарени проналазимо места у скоро пуној сали.
Што се самог фестивала тиче, прве вечери смо имали прилику да уживамо у нешто више од 80 невероватних минута анимације, сачињене избором из такмичарског програма. Док је друго вече било резервисано за праве звезде осме уметности. Те, друге, вечери скоро два сата су један за другим поносно шетали по платну овогодишњи награђени филмови. Како смо тог пута дошли на време да посматрамо како се сала пуни до последњег места, организаторима препоручујем да наредне године обезбеде већи простор. Лично, јесам љубитељ цртаних филмова али не бих се усудио да поименице пишем критике било чега што сам видео па ћу покушати да пренесем неки колективни утисак. Генерално сва виђена остварења могу сврстати у 3 групе и то: она која су ме потпуно одушевила, она код којих ми се допада идеја, прича или техника реализације и она у којима апсолутно не разумем шта је аутор хтео да каже. Претпостављам да су ове прве две групе разумљиве, а што се тиче треће надам се да се нико неће увредити јер ја сам ипак само лаик. А, у осталом, какав бих то човек био када би ми се све допадало!? Ипак сам навикнут на телевизијски асортиман, а ово је пре свега била уметност. Шта је уметност за једног инжењера у покушају? Шалу на страну. Свакако препоручујем да погледате комплетан репертоар који је прилично разноврстан и конципиран тако да се нађе за сваког по нешто. Тако да сам сигуран да ћете видети нешто по свом укусу, а остало, што писцу ових редова није пошло од руке, покушајте да доживите на неки свој начин и убедите себе да је аутор баш желео да Вас збуни и наведе на размишљање. Уосталом, сам оснивач и уметнички директор фестивала, професор Никола Мајдак, је у уводној речи, између осталог, скренуо пажњу на то да не могу сви правити добре и квалитетне филмове, али свакако сви заслужују да буду погледани.