Резиме лета

Дуго ме није било. Да ли сам некоме недостајао? Па, и ако нисам, ево мене опет.

Јављаше се људи скоро свим средствима комуникације, да питају дал' сам жив, што ништа не пишем, где сам био, шта сам радио... И поводом тога, објављујем ову малу ретроспективу летњих месеци и догађаја вредних памћења који су се низали после Чегра.

Уследио је јунски ипситни рок у коме сам сам себе превазишао – положио свих 5 пријављених испита и самим тим очистио семестар и знатно увећао шансе за повратак у дом, али о томе неком другом приликом да сад не баксузирам. Дакле, пошто сам завршио обавезе по факултету, после округло 80 дана угледах поново онај најдражи ми крај Земљине кугле, што поносно стоји у подножју Жељина. Решио сам био да се честито одморим и не радим ништа што се не мора, тако да сам већину времена проводио пред ТВ-ом или рачунаљком. По неки дан сам био ангажован од стране оца да помогнем на неком градилишту, или сам код ујка купио сено, што и није било толико лоше, да се не бих убајатио онако лежећи :-)

Онда је коначно дошао и дуго планирани 1. август када сам раном зормом кренуо пут Нишевца, релативно скровитог места у околини Сврљига. Како су ме многи испалили по питању друштва цео пут је био доведен у питање, али сам ипак остао доследан вери да Милица, Јелица, Мони, Дуле и остали неће дозволити да ми буде досадно и да је на мени само да се појавим тамо. Лепо кренуо сам на бус, уз пут још променио 2 воза и око поднева подигао шатор крај Тимока. Искрено, у старту сам био разочаран целокупном организацијом и беше ми жао што ипак нисам отишао на кулу у Трстеник, на окопљање средњошколског одељења. Ипак, када се све сабере и подели на незабораван концерт „Галије“, „јамб“ до дубоко у ноћ, хладну „Бањицу“, шприцер пред задругом, добре и дарежљиве мештане који знају да направе сендвич у продавници када се склоните од кише, поклоне по неколико јаја за доручак, сврате до кампа и донесу питу, сир, парадјз или ракију и још пуно делилаца којих не могу да се сетим, као количник се добија жеља да се догодине вратим поново у нади да ће „Долина фест“ бити још бољи и са више дневних садржаја за кампере и остале госте. Повратак је тек био спектакл и стварно не желим да му посвећујем више пажње – затворена улица у Нишу па градски бус касни, а воз полази на време (што се у Србији дешава сваке четврте преступне године и то само ако је пун Месец), остајем у Нишу, некако стижем до Ћићевца, аутобус за Александровац ми бежи пред носом, крећем преко Крушевца, аутобус се квари на станици, не враћају ми новац од карте, а ионако ми понестаје, принуђен сам да чекам други који шаљу у замену и у Крушевцу ми опет бежи александровачки... чекам... и кући стижем таман на вечеру.

Како се примицао септембарски рок ред је био и да спремим неки испит. Шта бих друго него електротехнику 2. И тако, мало спремао испит, мало 'ватао зјала док није дошло време да се иде у Ниш. Коначно је дошао и дан када је моја маленкост постала власник једног лепог „лаптопа“ и баш ово је први пост објављен помоћу њега. А да весеље тих дана буде још веће допринело је и то да сам сам себе изненадио положивши електротехнику. То је, између осталог, значило да сам апсолутно слободан до октобра и да ћу, за разлику од прошле године, присуствовати „Жупској берби“. Али док је тај вашар дошао на ред, сплет народних игара домаћинско-пољопривредне природе (силирање жита, спремање дрва, кување џема, печење паприке, брање гројза...) је учинио да студирање још озбиљније схватим, па ћемо видети шта ће од тога испасти. Него да се вратимо „Берби“. Одавно сам престао да јој придајем неки велики и посебан значај јер је постала једна велика копија саме себе. Из године у годину је све исто и уопште нећу више то да коментаришем. Па, што је онда толико битна? Зато што је довољно велики разлог да нас окупи, па тако могу, као ретко када, да седнем са Бобом или Шућуром у кафану и пијем шприцер, зато што једино тада господа колеге из Крушевца могу да се организују и дозволе ми да их угостим на домаћем терену и зато што се тих дана сви сјате на жупске улице па налетим на безброј лица која врло ретко виђам. Посебно бих још захвалио Цици на оно мало шетње по винској улици; Зоки, Ивани, Сањи и мојој драгој секи Бранки на оних неколико кругова на „балерини“ и „твистеру“ (морам признати да сам се навук'о); и Муси на друштву и улози стручног коментатора у току наступа Националног ансамбла „Коло“. Кад смо већ код „Кола“, морам напоменути да после њих моје поимање фолклора једноставно неће бити исто. Момци и девојке су феноменални и свака им част.

Сунце ти жарко, голем испаде овај текст. Ја мислио да је лето било досадно и незанимљиво а види шта све исписа. Коме још треба море ;-) Ајд' па тако, остајте ми здраво и весело