Повратак на Чегар

Недавно беше 31. мај, дан на који се пре тачно 200 година догодио бој на Чегру. Тако да је то био изванредан повод за поновну посету овом спомен комплексу недалеко од Ниша.
Овог пута је Мита изостао из неких њему знаних разлога, али су се Мандићу и мени придружили Даца, Мони и Аца. Пошто смо у мензи, светој институцији студентарије, напунили трбухе били смо спремни за овај подухват. Одлучили смо да мало експериментишемо и кренемо новим, нама непознатим путем који би требао да буде нешто краћи од оног истраженог пре неки месец. И тако, Горњоматејевачком улицом, преко неких ливада, мало пругом и путићима стигосмо до Матејевачког пута и њиме је група напредовала даље ка коначној дестинацији. Између осталог, уз пут налетесмо на трешњу у неком винограду и ту су се испољиле све наше скривене страсти и способности. Док су неки савијали гране и покушавали да дохвате по нешто како би бар мало задовољили душу, Аца је, чини ми се, у само једном скоку изашао на врх и почео да пуни кесу. Тај поступак баш и не одобравам, али нећемо сад о томе, јер битно да је било весело. Још мало пешачења и стигосмо до коначног циља. Наравно да смо се прво упутили ка чесми и пошто смо утврдили да нисмо дорасли Ч. Норису и не можемо да је испијемо на екс, појави се неки клинац који зачуђено приупита да ли је та вода за пиће!? Погледасмо се и уз смешак одговорисмо: „Сада јесте“. Одједном се направи нека гужва око чесме, што нас још мало наведе на размишљање зашто никог нисмо видели да пије пре нас, али сада је ионако касно да мислимо о томе па тако и заборависмо поменути догађај. Са друге стране нађосмо хладовину испод неког нама непознатог дрвета одакле се пружао поглед на скоро сва збивања. Пре него што смо се завалили под „шљиву“ (тако смо звали оно дрво иако смо знали да није шљива), Аца, Мони и ја скокнусмо до Каменице, оближњег села, да се снабдемо намирницама, а Манда и Даца осташе да чувају хладовину.

Чини ми се да смо тако могли да се излежавамо до мрака, али надвише се неки тамни облаци са запада, а и залихе беху на измаку, па одлучисмо да не чекамо мрак и најављену претставу Народног позоришта из Ниша. Неки су били за повратак истом маршутом, али смо демократском методом где мањина гласа на штету већине одлучили да кренемо оним путем којим смо дошли прошлог пута. Повратак сам по себи није био ништа спектакуларан, осим што је Манда нашао неку сеоску џукелу коју је назвао Ђоле (касније смо утвдили да је у питању женка) и намерио да одведе у стан. И тако, један по један, два по три, полако смо напредовали ка Нишу, а Ђоле је ризиковао задобијање тешких телесних повреда врзмајући се око наших ногу. Стигосмо до насеља Пантелеј, где се Ђоле мистериозно изгубио. Манда тврди да смо за тај нестанак директно одговорни Мони и моја маленкост, али ја ипак мислим да је керче схватило да градска средина није за њега и окренуло се. Затим нас је напустио Мони и остао да испитује слепе пантелејске сокаке, како би нашао пречицу до свог крајњег циља. Са остатком групе сам се растао у Јагодин Малој, пошто су тада већ били на познатом терену, па сам и ја могао да се упутим ка својој јазбини, без страха да ће они негде залутати.

Остаје само да демантујем РТС на чијем се „Дневнику 2“ могло чути како није било организованог бесплатног превоза који је град Ниш обећао, јер поуздано знамо да је превоза било зато што је наша претходница отишла и вратила се истим. Поменутој претходници нећемо замерити што су се врло мало задржали и нису хтели да сачекају нашу пешачку експедицију, као ни то што су у циљу деморалисања мојих следбеника слали дезинформације у виду порука како су сва дешавања на Чегру завршена и како се народ разилази јер више нема шта да се види, али исто тако ни њихова имена неће остати уписана на овим страницама историје, па то можда једног дана и остане заборављено.