Чегар

Беше 18. фебруар. Тај дан је требао да буде посебан само по томе што сам морао да устанем у 8ч како бих обавио нешто на факултету. Све је текло сасвим уобичајено. Око поднева смо седели у бифеу, испијали вињачиће поводом неких оцена које су пале тог дана и стрпљиво чекали да почне служење ручка у мензи, па да се разилазимо. Између осталог, поменух моју идеју о одласку на Чегар коју никако да остварим још од маја прошле године. Мало због вињака, мало из ината што нам факултет не оставља пуно слободног времана требало нам је целих минут времена да се договоримо да кренемо одмах после ручка.
И тако, пошто су напунили батерије добрим порцијама пасуља, три одважна пустолова: Милош Мандић – Манда, Александар Митић – Мита и моја маленкост кренуше пут историјског места где су пре 200 година српски јунаци предвођени славним Синђелићем у своју смрт повели и Турке који су добијали битку за Ниш.
Нисмо били сигурни где тачно треба да идемо, па смо мало консултовали карту како би смо изашли из града и кренули путем за који смо сматрали да је прави. Питали смо неке пролазнике да ли смо на правом путу и они су то потврдили, али су нам скренули пажњу да је у близини аутобуско стајалиште и да ћемо предстојећих 4 километра тако лакше прећи. Љубазно смо се захвалили и продужили даље узбрдо, а њима оставили тему за размишљање о нашем путешествију. Да ли је неко поменуо 4 километра? Нама је деловало као да их има нешто више... Коначно се завршила узбрдица и са чистине, док нас је ветар подсећао да имамо капе у џеповима, Манда је, на основу сећања на неку давну екскурзију, потврдио да је кула у даљини наше коначно одредиште. Е, онда смо спознали поражавајућу чињеницу: Ваздушном линијом Чегар и није тако далеко, али пут нас води мало около, у разгледање околних села. Наравно, постојала је солуција да скренемо десно и преко ораница, ливада и шљивика стигнемо до циља. Међутим, продужили смо асфалтом јер нико није био вољан да чисти блато са одеће при повратку у „цивилизацију“. Миц по миц, стигосмо. Мало смо се дивили споменику, мало одсуству отпада који је, нажалост свакодневица у нашим крајевима и за успешну авантуру наздравили нама несвојственим пићем – соком од јабуке. Крнули смо мало не организовано, па се само то нашло у продавници успут ;-) И једино што би се могло замерити је непостојање ни једне клупе на којој би путници намерници могли да се одморе, а кажу људи да седење на 'ладном бетону или камену није здраво. Нарвно, какав би то подухват био без доказног материјала, па смо се мало и сликали. Посебно треба похвалити наше конструкторске могућности и од снега и пластичне кесе импровизовани статив за Митин мобилни који је у овој ситуацији послужио као фотоапарат.
Утврдили смо да постоји још један пут до Чегра, али како нисмо били сигурни у који крај Ниша ће нас одвести, а Сунце се прилично приближавало западним брдима, сложили смо се да је било доста авантуризма за тај дан и кренули назад познатим стазама. Био сам спреман да се одрекнем вечере да сазнам шта о нама мисле људи из аутомобила и аутобуса који су пролазили крај нас, јер је мало вероватно да неко у 21. веку онај пут прелази пешице. Такође, користим прилику да похвалим бркајлију који је, ничим изазван, зауставио своје превозно средство и понудио да нас повезе до града јер има много да се пешачи. Зхвалили смо се и продужили пешице, јер то је ипак била поента нашег пута.
Сунце већ увелико греје неке друге крајеве Земљине кугле, а ми се полако приближавамо мензи, да завршимо пут тамо одакле смо и почели. После вечере, се поздрављамо и даље што би се рекло: „Куд који, мили моји“.