После веома дуге паузе и на молбу пар стотина хиљада верних обожавалаца (ако не занемаримо скоро исто толико измишљених у промотивне сврхе) решио сам да поново оживим блог и поченем да пишем нешто ново на овој страни. Трудићу се да будем редован, колико год то било могуће.
Скратио бих јер упућени знају како сам провео протекле 2 године, а за остале ме и није нешто брига. Дакле, још сам млад и неожењен, студирам на Електронском факултету у Нишу и тако. Прва година је протекла мало мучно, али може се рећи да сам се уходао и сада полако доводом ствари на своје место. Знао сам да ова наука носи одређену цену, али моје скромно мишљење је да је превисока. Дешава ми се да одем у мензу са оловком иза уха (стара навика из година проведених по градилиштима широм земље). Имам утисак да је „палачинка“ на темену главе мало порасла, али већ сам се помирио са чињеницом да паметна коса напушта тврду главу. Такође, на столу је камара 'артија и, за дивно чудо, све ми требају а ни једна није од вредности које признаје нека од пар хиљада банки које послују у Србији. Не сећам се када сам се поштено напио али, руку на срце, не сећам се ни дана када нисам имао бар мало алкохола у крви. Пар пута сам хватао себе како пијем шприцер и док спремам испит. Шта да радим кад сам такав, неко воли да припали „Марлборо“ а ја да цугнем коју киселу воду из Врњачке Бање разблажену домаћим белим вином из Виткова (код Александровца, наравно). А морам да се похвалим и да сам хватао себе како носим дигитрон у џепу на јакни кад изађем увече у град. Никад се незна када треба нешто изинтегралити ;-) Звучаће као да само желим да се оправдам, али стварно сам заборавио да га извадим из џепа када сам се вратио са испита. Добро, признајем, два пута сам заборавио да га извадим из џепа. Па шта и ако буде трећег пута? Ко то још броји?
Наравно да ова наука има и својих предности и лепших страна, али тренутно нисам у таквом расположењу.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
0 comments:
Post a Comment