Екскурзија...

Коначно прође и матурска екскурзија. Беше то лепо и незаборавно путовање до Грчке о коме вреди написати неколико редака и у овом виртуелном свету.

27.10.2006. (дан први)

После само пар сати спавања претходне ноћи око 04:32 смо се окупили на аутобуској станици у Трстенику. И кроз неких пола сата отиснули се пут топлог југа. Јутро, мрак, магла, сви дремуцкају... али са појавом првих сунчевих зрака полако се буди и атмосфера у аутобусу и постаје права екскурзијска. Успешно смо прошли све границе, уз врло мало задржавања. Цариници су, као што смо и очекивали, заобишли контолу пртљага па је позамашна количина домаћег вина успешно прокријумчарена ;-)
Прва станица у Грчкој је био Солун (Тесалоники). Обишли смо српско гробље, поразговарали са чика Ђорђем, чуварем тог светог места, и потом продужили пут до Паралије.
Паралија је место у коме се губи сваки осећај да сте странац. Невероватан је број Срба и оних који се служе српским језиком. Лепо мало место, са неколико испресецаних улица и предивним плажама. После вечере и слободног разгледања места, организовано се запутисмо у дискотеку. После минималног задржавања, неколицина нас је напустила објекат и кренула у истраживање грчких угоститељских објеката, да би се весеље до зоре на крају завршило на тераси хотела уз домаће вино, грчки „Оузо“ и гомилу грицкалица.

28.10.2006. (дан други)

И док је српски реферндум за усвајање новог устава ускраћен за стотинак наших гласова, ми настављамо путовање, крај Метеора, до наше крајње дестинације. У Атину смоо стигли у вечерњим сатима, сместили се у хотел „Ла Мираж“, снабдели се неопходним намирницама у неколико оближњих продавница и наставили лудовање до зоре по хотелским собама.



29.10.2006. (дан трећи)

После доручка, крећемо у разгледање Атине. Није лош град, али ипак имам доста замерки. Свиђа ми се њихова „ниска“ архитектура, без солитера, широке улице, прилично сређени паркови и томе сличне ствари. Ипак делује ми прилично прљав град. Просто је невероватно колико мало Грка има на улицама. Посебно нема наших вршњака. Све сами туристи корачају атинским плочницима. Такође, дошао сам до закључка да ће брже стићи наредни воз у метроу негто зелено светло на семафору.
Коначно, стигли смо и до Акропоља, спектакуларне грађевине, понос свих Атињана и Грка уопште. Права је Мека туриста. Има Немаца, Јапанаца, Хрвата, Енглеза... а посебно поздраљам неколико слатких Сингапурћанки које смо упознали. Зли језици кажу да смо се друг Слоба и ја изгубили на Акропољу. Демантујем ту чињеницу, јер ми се нисмо ни у једном тренутку осећали изгубљеним, само смо закаснили двадесетак минута на зборно место. Промашили смо стазу за силазак и сишли на скроз супротну страну Акропоља, па нам је требало времена да га обижемо и дођемо до аутобуса. И тако се може рећи да смо ми ипак обишли највећи део Акропоља ;-)
По повратку у хотел, после туширања мој верни пратилац Слоба и ја крећемо у даљи обилазак Атине. Обишли смо неколико тргова као и чувену Плаку... Јавила нам се идеја да пронађемо и Олимпијакосов стадион. Чули смо да се до тамо најлакше стиже метроом. Што да не? Када смо коначно пронашли одговарајући метро и ушли у њега, закључили смо да је можда било потребно купити карте :-) Одлучили смо да занемаримо ту чињеницу и да на свако евентуално обраћање неког службеног лица одговарамо са „Sory, J don’t understand!” Како смо успели да промашимо станицу, прво смо обиљли луку Пиреј, а затим се вратили до стадиона :-) Здање је стварно спектакуларно, али нисмо успели да ужемо на трибине. Мало смо пазарили по Олимпијакосовим продавницама па натраг у метро да пронађемо пут до хотела. И то нам је успело, наравно, без карте. Сада смо организовано отишли на Плаку (за нас двојицу ништа ново), на тзв. „Грчко вече“. Уз националну грчку кухињу смо уживали уз трбушну плесачицу, грчке игре и песме. Ту је био и незаборавни „бузуки“. Какво би то весеље било а да се не запева и нешто наше!? Наравно, из свих грла загрмело је „Тамо далеко“. У касним сатима смо се, делимично пијани, вратили у хотел и, наравно, наставили дружење по собама.


30.10.2006. (дан четврти)

После врло мало спавања и симболичног доручка запутили смо се преко Коринтског канала у обилазак Пелопонеза. Скоро цео данс мо провели у аутобусу, веозајући се од локалитета до локалитета, немих сведока античке Грчке. Ни киша, ни хладноћа нас нису спречили да се ипак лепо проведемо. По повратку у Атину, вечерали смо и запутили се ка дискотеци. Наравно, Слоба и ја се нисмо дуго задржали у тој „рупи“ од дискотеке. Некима је било лепо, али за нас то не представља атракцију. Напустили смо објекат и кренули у истраживање Атине. Дошли смо на идеју да метроом скокнемо и до олимпијског села. Док смо чекали зелено светло на семафору, појави се неки симпатични чикица, који воли нас је љубазно позвао у свој паб, неколико метара низ улицу. Ипак су Грци и срби братски народи, па нисмо могли да га одбијемо. Да се човек не увреди! Изразио је жељу да нас части, а ми смо били скромни наручили литар/литар белог вина. Он се негде мистериозно изгубио, али је ту, за шанком“ остала симпатична, тамнопута девојка, пореклом са Филипина. Нажалост, политика паба забрањује сликање са гостима, па је нисмо овековечили. После нешто више од сат времена проведеног са њом, прогласише фајронт. Од газде ни трага, а нама испоставише масан рачун. Сакуписмо евриће по џеповима и напустисмо локацију уз жељу да је видимо како гори на месечини. Сада нам и није толико жао. Било нам је лепо. Када ћемо више срести неку Филипинку? Него, жао нам је што нас израдише. Насели смо као и већина туриста, али добро, био је ред да нас и тако нешто снађе. Ипак нам је све ишло лепо и лако, а доста тога смо радили на своју руку. По лаганој киши смо продужили до метро станице. Како метро не ради после поноћи, остали смо ускраћени за посету олимпијском селу :-(
Схватили смо да су нам џепови празни, а имамо још два дана до повратка кући. Није нам се журило. Наш мото је био: „Паре нису проблем, пара немамо!“.

31.10.2006. (дан пети)

Напустили смо хотел и запутили се ка Паралији, успут обилазећи цркву Свете Петке и Афродитине изворе. По смештању у хотел, решили смо да уништимо све преостале залихе алкохола (8-10 литара разнобојног вина и нешто мало грчког узоа). Када смо касније стигли у дискотеку, алкохол је почео да делује. Успели смо да се довучемо до хотела. Како смо пипнули кревете тако смо и заспали. Извињавамо се Марку и Ивану, који су већи део ноћи провели на степеницама хотела.

01.11.2006. (дан шести)

Без пребијене паре у џепу, настављамо путовање ка Србији, задржавајући се неколико сати за шопинг по Солуну. Било је ту лепих ствари, али све је то било скупо за прашину нашим џеповима. У 14 часова по Грчком времену смо се запутили ка Србији. Атмосфера у аутобусу је била на завидном нивоу, мада је било доста спавача. Без проблема на граничним прелазима око поноћи смо стигли у Трстеник, где смо се сви лепо испоздрављали и отишли својим кућама. Мене је чекао пут од 30-ак километара до родне ми Жупе, али и то сам пребродио.
Користим прилику да се захвалим симпатичним девојкама из економског одељења Сањи и Надици (широј јавности познатој као Цица) које су нам правиле супер друштво и разним грицкалицама Слобу и моју маленкост одржавале у животу последња два дана пута :-)

Сада нам само остаје позамашна количина фотографија и видео записа, успомене и вечно сећање. Наравно ту су и неизбежни писмени задаци и усмене провере које нам се смеше од понедељка, али о томе неком другом приликом.

И још нешто, јесу грчи специјалитети изврсни. Појео сам позамашну количину гироса, сувлакија, разних салата и сличних глупости... жао ми је што нигде нисам пронашао чувену грчку салату од хоботнице, ваљда нисам тражио на правим местима, али нема ништа без српског пасуља и сарме. Незнате како ми је само пријала хладна сарма коју сам затекао у кући када сам дошао око пола један ујутру ;-) Волим да путујем, упознајем људе, обичаје, културе... али зашто? Да бих још више волео своју земљу (ма како се она звала) када јој се вратим. Нигде није као код своје куће!